Постоји једно рекао бих увријежено, а погрешно мишљење о начину формирања Савјета министара, према којем о томе одлучује само Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ. Такво мишљење посљедица је вишегодишње праксе која се у том погледу развила у Парламентарној скупштини, као и одсуства систематског тумачења Устава БиХ, написао је је професор уставног права Милан Благојевић у својој колумни.

Колумну преносимо у цијелости:

Постоји једно, рекао бих увријежено, а погрешно мишљење о начину формирања Савјета министара, према којем о томе одлучује само Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ. Такво мишљење посљедица је вишегодишње праксе која се у том погледу развила у Парламентарној скупштини, као и одсуства систематског тумачења Устава БиХ.

Тиме се могу објаснити калкулације које су се врло брзо појавиле након утврђивања и објављивања изборних резултата за Представнички дом Парламентарне скупштине.

У тим калкулацијама, на које нарочито преферирају бошњачке политичке странке из Федерације БиХ, може се све чешће чути позив да Савјет министара БиХ формирају са СДС-ом и ПДП-ом, политичким странкама из Републике Српске које су изгубиле протекле изборе и представљају увјерљиву парламентарну мањину.

Тиме се, суштински гледано, дезавуише изборна воља гласача у Републици Српској, који су већину својих гласова како за Народну скупштину Републике Српске, тако и за Представнички дом Парламентарне скупштине БиХ дали коалицији предвођеној СНСД-ом.

Када се позивају на овакве нелегитимне конструкције њихови заговорници, осим других својих по Републику Српску негативних наума који су очигледни, између осталог „рачунају“ на одредбу Устава БиХ садржану у члану 5. став 4. у којој стоји: „Предсједништво БиХ именује предсједавајућег Савјета министара, који ступа на дужност пошто га потврди Представнички дом. Предсједавајући Савјета министара именује министра спољних послова, министра за спољну трговину и друге министре по потреби, а који ће ступити на дужност након што их потврди Представнички дом“.

Када се цитирана одредба посматра изоловано од других одредаба Устава БиХ, рекло би се како је за именовање Савјета министара потребна потврда само Представничког дома Парламентарне скупштине БиХ. На њу, тако изловану, и рачунају у Сарајеву, знајући да када скупе своје посланике у том парламентарном дому са посланицима из СДС и ПДП могли би, као послије избора 2014. године, да таквом већином донесу одлуку у Представничком дому о именовању Савјета министара.

Међутим, ниједан правни пропис, а нарочито устав, не може се, а да то буде правилно, тумачити на овакав изоловани начин, већ систематским путем, јер се само тако утврђује прави смисао, односно циљ који правни пропис има у виду када се ради о одређеном питању.

У конкретном случају од важности су двије одредбе Устава БиХ које, иако до сада у уставној пракси нису коришћене ипак нису престале да важе. Напротив, оне су и даље ту, у Уставу БиХ и на њих желим да укажем овим текстом.
Прва одредба је она из члана 5. став 2. тачка 4) Устава БиХ. Она каже, веома јасно, да члан Предсједништва БиХ који се не слаже са неком одлуком Предсједништва, при чему се то односи на сваку одлуку, може да изјави да је она веома штетна по виталне интересе ентитета за територију са које је изабран, под условом да то учини у року од три дана од њеног усвајања. Малочас смо видјели да Предсједништво БиХ именује предсједавајућег Савјета министара.

То значи да се, у постојећој констелацији односа у тој институцији, може очекивати да ће два њена члана из Федерације БиХ за предсједавајућег Савјета министара именовати особу за коју знају да би тај савјет саставила тако да у њему буду министарски кадрови из СДС-а и ПДП-а, иако су те партије изгубиле протекле изборе.

Међутим, у том случају српски члан Предсједништва БиХ такву одлуку остала два члана Предсједништва може прогласити веома штетном по виталне интересе ентитета за територију са које је изабран, тј. за Републику Српску. Заиста, веома је штетно по виталне интересе Републике Српске да у извршној власти на савезном нивоу сједе као њени представници они који нису добили изборе. Ако се српски члан Предсједништва БиХ користи тим својим уставним правом, таква одлука остале двојице чланова Предсједништва се одмах упућује Народној скупштини Републике Српске и ако Народна скупштина такву изјаву српског члана Предсједништва потврди двотрећинском већином, наведена одлука неће ступити на снагу.

То је један од уставних основа да се онемогући постизборни инжењеринг којим би његови пројектанти да себе, односно своје играче поставе у савезну извршну власт и да тиме дезавуишу јасну изборну вољу гласача у Републици Српској.

Други основ да се избори против таквих недемократских процеса налази се у члану 4. став 3. тачка е) Устава БиХ. Према тој одредби, предложена одлука Парламентарне скупштине БиХ, што значи свака одлука Представничког дома па и одлука тог дома којом потврђује предсједавајућег Савјета министара и министре у том савјету може се прогласити штетном по виталне интересе у овом случају српског народа, и то већином гласова из реда српских делегата у Дому народа Парламентарне скупштине. У том случају да би била усвојена одлука Представничког дома о потврђивању предсједавајућег Савјета министара и министара у том савјету потребна је (Устав БиХ каже «захтијева се») и сагласност у Дому народа Парламентарне скупштине БиХ.

Евентуално противљење томе, од стране делегата из друга два народа, за посљедицу може једино имати, како јасно произлази из члана 4. став 3. тачка е) Устава БиХ, само сазивање Заједничке комисије од три делегата, по једног српског, бошњачког и хрватског, како би ријешила то питање.

Али ако Заједничка комисија не ријеши ово питање, предмет се упућује Уставном суду БиХ који по Уставу БиХ има надлежност да размотри само процедуралну исправност такве ствари. То значи да Устав БиХ овлашћује Уставни суд БиХ да само каже да ли је позивање на витални национални интерес било у одговарајућој форми, а не да тај суд одлучује и буде у конкретном случају већи Србин од српских делегата, па да он «боље» зна да ли је нешто штетно по виталне интересе српског народа. Такво евентуално одлучивање, дакле, Уставном суду БиХ не дозвољава слово Устава БиХ.

А кад се ограничи на оно што му је искључива уставна надлежност, Уставни суд БиХ не може утврдити процедуралну неисправност, јер је напросто нема када већина од укупно пет српских делегата у Дому народа, или свих њих пет, прогласи штетном по виталне националне интересе српског народа постизборни инжењеринг којим би већина гласача у Републици Српској била преведена жедна преко воде, тиме што би они који су поражени од те демократске већине ипак у своје руке приграбили савезну извршну власт.

Према томе, на наведени начин Устав БиХ јасно прописује право и Дому народа Парламентарне скупштине БиХ да одлучује о именовању Савјета министара. И то не може бити промијењено ниједним другим прописом, па ни парламентарним пословником, а сваким покушај у том правцу био би еклатантно кршење Устава БиХ. Да није тако, не би Устав БиХ у члану 5. став 4. тачка ц) прописао да Савјет министара БиХ подноси оставку кад год му Парламентарна скупштина изгласа неповјерење. Дакле, не кад му неповјерење изгласа само Представнички дом, већ када то учини и Дом народа, јер Парламентарну скупштину чине Представнички дом, али и Дом народа.