Станислав Трнинић, данас тридесетосмогодишњак, а те 1995. године када је почела акција „Олуја“ дјечак од свега једанаест година, који је своју породицу на трактору извукао из родних Меченчана на Банији све до Србије, присјећа се како су изгледали тих неколико дана и цијели пут од Баније до Србије.

Он за „Курир“ каже да када су кренули, готово сви у колони, која је била непрегледна, мислили су да ће се брзо вратити…

„Тако смо мислили јер нисмо имали никаквих информација. Зато смо са собом и понијели само најосновније ствари“, присјећа се Трнинић.

Додаје да су се у првом тренутку он, мајка, бака и сестра смјестили код комшије у трактор.

„Међутим, у једном тренутку, таман кад је требало да кренемо, ја искачем из те приколице и ускачем у наш трактор. У татин трактор. Како да га оставим, размишљао сам тада. Док покушавам да га упалим, мајка ме моли да одустанем. Упалим га некако уз помоћ комшија. Мајка је у приколицу убацила само шунку и нешто хљеба. Тако смо пошли. Буквално без ичега“, сјећа се Трнинић и додаје да су тих неколико дана били више гладни него сити.

„Прву станку имали смо у Приједору. Родбина моје мајке је из Приједора. Молили су нас да останемо код њих. Мајка неће. Каже: ‘Како да останемо кад све наше комшије одоше? Па, куд они, ту и ми’. И, тако до Бањалуке. Били су тамо добри људи и памтим многе током тог пута по доброти. Али и друге, који то нису били. Ништа ни од кога тражили нисмо. Кад смо били гладни, нисмо били. На коридору према Брчком памтим рупе од бомбардовања. Престрављена и уплашена лица комшија, али и других људи у колони“, прича Трнинић.

Сјећа се и прве полицијске контроле на коју су наишли на Павловића мосту између Бијељине и Богатића.

„Зауставља нас полиција. Цијелу колону. Чуде се, дијете за воланом трактора на том дугом страшном путу. Сљедеће контрола полиције била је на Иришком вијенцу. Траже да они спусте трактор низбрдицом. Плаше се да ја то не могу. Мислим се, јесте, не могу. А ко га је возио до овдје – 500 километара. И не дам им волан. Било је мало повуци-потегни. Само сам тад заплакао. Само тада и никада више“, подвлачи Трнинић.

Присјећа се и да је њему и његовој породици прва избјегличка адреса била у Зрењанину.

„Смјестили су нас у ђачком или студентском дому, сад не бих могао тачно да кажем. Било је свега, али мени је недостајало све. Кад кажем све, мислим на моју Банију, моје Меченчане, на пропланке и шуме око моје родне куће“, каже Трнинић.