Ко зна да ли би ико поменуо, а камоли посветио неко своје дјело успомени на жртву 14 угледних учитеља из Бјелопавлића, који су пре 97 година платили животима одбрану српског језика и ћирилице да није никшићког професора српског језика Веселина Матовића. Управо је изашла Матовићева књига “Ћирилица и латиногорица” између чијих корица се нашао и овај догађај, као и други из новијег времена који говоре о „ћерању“ српског језика и писма у Црној Гори.

ЋИРИЛИЦА

А о томе нема позванијег да пише, јер је професор 2004. са супругом Радмилом и још 24 колега из Никшића и једног из Херцег Новог, остао без посла, када су стали у одбрану српског језика и ћирилице.

„Након увођења војне управе, окупатор је, почетком 1916. године посебне мјере у Црној Гори спровео у школству. Наређено је да се у црногорске школе, умјесто ћирилице, уведе латинично писмо, као и да се из наставних програма избаце јуначке и патриотске пјесме и српска историја. Томе се одлучно, подношењем отказа на службу, супротставила група учитеља из Бјелопавлића, њих четрнаесторо, због чега су убрзо ухапшени и стављени под војни суд“, каже професор Матовић.

Оставке које су потписали у војној команди у Подгорици, 19. октобра 1916. овако су образложили:

“Ћирилица је српска историја-артерија, аорта српског национализма, а ми смо спремни да будемо српски учитељи и нећемо да будемо анационални. Да бисмо остали досљедни позиву српског учитеља у Црној Гори, част нам је извјестити команду да са овим подносимо оставку на своју досадашњу дужност”.

Након двоипомјесечне истраге, изречене су им пресуде, као и тројици њихових наводних подстрекача, правницима: Николи Драговићу, Марку Јовићевићу и Радовану Бошковићу. Учесници побуне били су: Вуксан Радовић, Саво Ђуровић и Велизар Ђурановић, који су послије издржавања казне од три мјесеца пуштени на слободу, док су једанаесторица њих (осуђени на четири односно пет мјесеци затвора): Илија Мијушковић, Трипко Брајовић, Андрија Драговић, Саво Јововић, Томо Драговић, Радован Поповић, Миладин Вујадиновић, Ново Вучинић, Блажо Радоњић, Цветко Станишић и Јакша Брајовић, интернирани у мађарски логор „Болдогасон“, а касније у „Нежидер“, гдје су остали све до краја Првог свјетског рата.

Нажалост, о овом догађају, иако достојном да се уврсти у најљепше примјере “чојства и јунаштва”, није сачувано много архивских докумената, и све што се о њему зна потиче углавном из дневника двојице његових учесника: Јакше Брајовића и Тома Драговића, који се налазе у власништву њихових потомака. Побуни су претходила два скупа бјелопавлићких учитеља у Даниловграду, на којима је дошло до неслагања око начина отпора (иступањем из службе).

Старији учитељи осим Илије Мијушковића нису се сагласили с пружањем било каквог отпора, и прихватили су лојално обавезе које су захтјевале нова програмска правила, мотивишући то основном обавезом учитеља у описмењавању младих нараштаја. Насупрот њима, четранаесторо младих и тек свршених учитеља, не желећи да служе непријатељу, иако усамљени, чврсто одлучују да поднесу оставке.

Чиновник у команди био је Србин из Војводине. Покушао је да одврати младе учитеље од оставке:

„Ја сам Србин. Син сам попа православног. Ја вама и вашем народу желим добро. Бићете одмах стријељани“ – рекао је чиновник.

Међутим, учитељи су остали при своме. Одустајање од побуне подразумевало је сигурну егзистенцију и, у условима окупације, чак и прилично удобан живот, односно сигурну државну службу и „специјалне легитимације” које су их штитиле од интернације и обавезног рада.

„Ови се храбри људи одлучују на непристајање, сматрајући да онај ко хоће да остане доследан позиву српског учитеља ни у каквим околностима завјетне вриједности својих предака – ћирилицу и националну историју – не смије довести у питање“, наглашава наш саговорник. То видимо и из свједочења Сава Јововића:

“Примио сам се вршити дужности народоног учитеља под управом ћесарских и краљевских власти, вјерујући да ће бивши програм основних школа остати и даље. Наредбом из наставе избацује се ћирилица, српска историја и пјевање националних пјесама. Ћирилицом су исписани сви културни трагови нашег народа, а не предавати националну историју значило би одрећи се прошлости, садашњости и будућности. Част ми је извјестити команду да са овим подносим оставку на своју досадашњу дужност”.

Слично је и у запису Јакше Брајовића:

„Промијењени су сви уџбеници, осим за вјеронауку и математику, а и они су штампани латиницом. Кад сам добио овај акт, написао сам оставку и пошао у Даниловград да је предам у мјесну команду. Био сам учитељ у Гостињу.

Спавали су на голом патосу без икакве постељине, непрестано под надзором и уз претњу да ће бити објешени. Након изрицања пресуде (учињено ноћу) пребачени су у цетињски затвор, а одатле депортовани у „Болдогасон“. Учитељ Брајовић је три пута покушаво да побјегне, али је сваког пута био ухваћен.

Током суђења (предсједник суда био је Чех, звао се Славик), исљедник Хрват, питао је Брајовића:

„Зашто нећете овај школски програм, по њему се ради и у хрватским школама“?

Брајовић је одговорио:

„Ви сте тај програм прихватили јер сте робови. Ми нисмо робови, ми смо окупирана земља. Ви да сте слободни, у вашим читанкама биле би пјесме о вашим великанима – Штросмајеру, Зрињском, Франкопану, Гупцу и другима, а не о аустријским надвојводама и војводама хабзбуршким“.

У јуну 1916. интернирана је и група учитеља из Улциња, који су се успротивили захтјеву тамошњих муслимана и католика да се за њихову дјецу отвори посебна школа, што је било у супротности са црногорским законом, наводи Сербиан Тимес.

По том закону, који је донесен у Народној скупштини, а потврђен од стране краља Николе 1907.године, дјеца сталних држављана Црне Горе нису могла походити школе с туђим наставним језиком, док не сврше српску народну школу.