На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снијег.

Косово и Метохија

Плаче ветар са Косова равна – каже једна народна пjесма. Плачу милиони српских срца расејаних и изгнаних.

Једна ријеч тешко и болно одјекује „дошљак – дошљаци“, „досељеник – досељеници“, „избјеглице“. Тупо и болно одјекује јер говори да си странац међу својима, странац међу странцима, непожељан и туђ.

Туђ међу својима, туђ међу онима који отеше све оно где смо припадали. Родну њиву, дедину кућу, винограде и сокаке који су спајали цркве и црквишта.

Знамо да су наши и Патријаршија и Дечани и Девич и Призрен, и Хоча и свака стопа. Знамо да је наше тамо где је сада дрвеће прорасло кроз кровове и куполе. Јер да није наше, зашто би своје рушили? Стотине у једном дану!

Српском народу на Косову остале су само ријечи псалмопевца „Ако заборавим тебе, Јерусалиме, нека ме заборави десница моја“. Да ли ће наша дјеца памтити румене зоре над Метохијом? Да ли ће њихове очи сачувати зеленило косовске равнице коју таласа ветар који „плаче са Косова равна“?

ПЛАЧУ, А НЕ ЗНАЈУ ЗАШТО ПЛАЧУ

Упамтиће и сачуваће оно што се не заборавља. Упамтиће, јер и данас српска дјеца иду на Косово, па и она која се ту нису родила, која тек чуше за Косовски бој и Обилиће. Долазе, иду, не осврћу се на „богатство“, какво овде давно виђено није. Долазе и плачу, а и не знају зашто плачу, али душа зна. Враћају се у Будисавце, где нам убише Стефана јеромонаха.

Нека сила, јача од смрти, развејава тмину и води српску дјецу од светиње до светиње. Дочекује их малобројно монаштво, ломљено недаћама. Сви живе као да су ту окамењени, као да чекају нешто што можда дочекати неће, али чекају. Опстају… постоје као споменици и свједочанство. Око њих се сабило оно мало Србаља с добром надом. Рађају се дјеца. У Грачаници више рођених него умрлих. Због Димитрија, дјечака кога посјекоше рафали, послије рата, док је куповао сендвич на киоску. Остао је у локви крви с хљебом у рукама. Због њега се у Грачаници рађају дјеца и више их се рађа него што умире. Због Жетелаца из Старог Грацка, њих четрнаест. Отац и два сина и стриц и комшија, и сви покошени, пожњевени, сечени на комаде, печени на ауспуху од трактора. Када су пожњели, сачекала их је рука жедна српске крви. И данас у Старом Грацком Срби сеју и жању своје њиве. И кажу да није наше…

КАО ЧЕКАЊЕ И НАДА

И гледају нас са зидова косовских светиња Милутин краљ, и преци његови и дјеца његова и дјеца његове дјеце… и кажу да није наше. Гледају нас јаме још неоткопане, и кажу да није наше. Долазе странци да нас чувају, нас и наше светиње и гробове и не сачуваше ни једно, ни друго.

На стотине цркава је нестало, као да их никад није ни било. Рећи ће да ни нас није било, да су они одвајкада ту, а ми били и нестали као лањски снег.

Али са зидова нас и даље гледа Милутин, свети нам краљ, и дечански праведни Јов, и свети патријарси пећки и гробови светих мученика. И срца која сте пресадили у туђе тело проговориће умјесто нас, и камење ће проговорити на шедрвану призренском. И ћутљиви монаси, збијени у своје келије и зидине, повијени у црнину сијају и говоре, јер постоје ту на том светом месту, што се Косовска земља зове. Постоје за нас, за историју, за све српство расејано и потиштено, болом рањено. Постоје, као што Бог постоји, као чекање и нада. Постоје као што Истина постоји, скривена, стрпљива, али вечна.

Бране нас, чувају, присвајају и потиру, али ми знамо да је наше страдање – наше вјечно постојање, као што су то знали и преци наши. Зато њихово никада неће бити туђе, јер је Божије.

Извор: СРПСКА ИСТОРИЈА