Сигурно сте у нашем народу имали прилике да чујете како једна особа неку другу назива табаџијом, желећи да је окарактерише као човјека увијек спремног за тучу и кавгу.

Ко су биле ТАБАЏИЈЕ и одакле идеја да се баш овај надимак употријеби у сврху карактерисања неке особине?

Наиме, табаџије су занатлија које имају задатак да „табањем“ тј. ударањем омекшавају вунену тканину насталу ткањем.

Када се вуна са овце ошиша, опере, упреде и употреби за ткање, добијена тканина је оштра под прстима и није пријатна за ношење јер „гребе“.

Тканину тада преузима табаџија који је потапа у воду и „таба“ дрвеном удараљком која личи на лопату. Поступак се понавља више пута.

У неким крајевима Србије још увек постоје активне табаџије, у овом правом, занатском смислу.

Табање тканине је карактеристично за јужну Србију и Македонију. Иако су машине преузеле табаџијску улогу, претпоставља се да данас још увијек постоје активне табаџије, подсјећа Опанак.

Поред лопатице, за табање се користи и посебна справа направљена од кестеновог дрвета која покретана водом као воденица, гњечи, таба тканину, која је потопљена у текућу воду.

Зато се у нашем сленгу особа која је увијек спремна да истуче другу, или особа лака на кавги и тучи назива БАШ табаџијом.