Сигурно би вам било потпуно лудо да усред јуна видите некога како одлази у шуму, сјече јелку и одвлачи је у свој дом како би је окитио.

Јелка

Ипак, већ више од једног вијека нико не доводи у питање ову традицију када се она одвија крајем децембра. Широм свијета, па тако и код нас, устаљен је обичај да се за Нову годину украшава зимзелено дрво и на тај начин унесе дашак природе кроз празничну атмосферу у сваки дом. Избор није случајно пао баш на јелке!

Иако за ово нема чврстих доказа сматра се да је декорисање јелке какво ми данас знамо почело у Њемачкој у 16. вијеку када су побожни хришћани уносили зимзелене биљке у своје домове и потом их украшавали.

Дрво бесмртности и вјечног живота

Зимзелено дрвеће није изабрано случајно! Античке цивилизације су вјеровале да уношењем биљака у своје домове одају почаст Богу Сунца и радују се зеленилу које ће бујати када се он појави у свој својој слави на прољеће. Римљани су украшавали своје домове и храмове зимзеленим врстама у част Сатурна, Бога пољопривреде. Келтски свештеници су украшавали храмове зимзеленим биљкама које су представљале симбол вјечног живота.

Ријеч је дакле била о обичају који је своје коријене имао још у паганским временима када се на зиму гледало као на вријеме када зли духови ходају земљом и доносе смрт. Како би се подсјетили да ће прољеће ипак доћи, а и како би те зле силе отјерали од својих домова, људи су зимзелене биљке – које не губе своје четине и одолијевају свакој хладноћи, уносили у своје домове и украшавали.

Сматра се да новогодишње дрво у хришћанској вјери представља рајско дрво са даровима и свјетлима која представљају мјесец и звијезде. Одабрано је зимзелено дрво као симбол бесмртности и вјечног живота.

Мала историја новогодишњих украса

Први украси на јелкама били су ручно рађени. Стари Германи су користили орахе, колаче, јабуке, а касније и кокице. Као освјетљење, коришћене су праве свијеће.

Када је у питању додавање светла на новогодишње дрво, широко је заступљено вјеровање да је за то одговоран је Мартин Лутер, оснивач хришћанске протестантске цркве у Њемачкој. Наводно је он приликом једне зимске шетње по шуми био толико фасциниран свјетлуцањем звезда кроз грање зимзеленог дрвећа да је одлучио да дода упаљене свијеће у декорацију свог новогодишњег дрвета, да би то касније прерасло у лампице које ми данас користимо.

Дрво које носи традиционални назив “новогодишња јелка” заправо често то није!

Много чешће је у понуди зимзелено дрвеће попут смрче или бора, а далеко ријеђе је у питању јела. Зато је можда прихватљивији енглески назив “christmas tree” или “новогодишње дрво”.

Међутим, на декорисање зимзеленог дрвећа у домовима није увијек гледано благонаклоно. Дуго се сматрало да је то пагански обичај, па је наишао на неодобравање у многим нацијама и вјерама широм свијета.

Вјерски фанатизам и жеља за очувањем “светог празника Божића“ су отишли толико далеко да је у 17. вијеку у Масачусетсу, у Америци, донијет закон који прописује казну за све празничне активности, укључујући декорисање новогодишњег дрвета.

Краљица је главни “кривац” за новогодишње јелке какве данас знамо

Све се то промијенило 1846. године када су краљица Викторија и њен супруг принц Алберт (који је био Нијемац) на једној илустрацији за Лондон Њуз приказани како заједно са дјецом стоје око окићеног дрвета.

Прва вјештачка јелка продата је 1883. године у Америци и коштала је 1 долар.

Након овога, милиони енглеских жена пожељеле су да и оне у својим домовима имају исту овакву јелку, а тренд се скоро тренутно проширио и међу Американцима који су још увијек осјећали јаку приврженост својим старим домовинама.

Због тога, прва новогодишња јелка се у Америци појавила управо у Новој Енглеској гдје је живио највећи број енглеских и њемачких миграната. До краја 19. вијека постојали су Божићни вашари у свим већим градовима Европе, а у Америци је нарочито постало важно пронаћи и украсити што веће дрво.

Ова традиција, задржала се све до данашњих дана.