Тацит каже да Дунав извире на лаганим, благим падинама планине Абнобе, пролази кроз многе народе, и најзад се, у шест рукавца, пробија у Црно море, а седми рукавац се губи у мочварама.

Абноба је данашњи Шварцвалд. На питање гдје је извор Дунава, стари географи су давали различите одговоре; уосталом, ни данас није сасвим јасно, јер вода из „извора Дунава“ у Донауешингену не тече даље самостално, већ се улива (подземним каналом) у реку Бригах.

Ток ријеке Дунав

По Херодоту, горњи дио ове ријеке, од Тимока до извора звао се Δανουβιος (Даноувиос), док је доњи део Ιστρος (Истрос). Ова ономастика је такође кованица од ријечи ‘ιςτια или ‘εστία (истиа или естиа)-огњиште, што значи на огњишту гостољубиво примити или хранити и другог члана или дјела, од ријечи ρεο, ροος, ρους (рео, роос, роус)-струја, река, лат. ривус.

Данубиус дакле значи Зевсова ријека живота, „божанска ријека“, односно „краљица свих ријека“. Истовјетан је и значај имена Истрос, ријека хранитељица. Из овога се може закључити да је Дунав персонификација бога Диоса или Зевса у горњем току, посебно Средњег Подунавља, док је Истрос персонификација богиње Хестије, најстарије Хронове и Рејине кћери, подаци су Википедије.

Хестија је једно од дванаест олимпских божанстава и персонификација ватре на огњишту, што асоцира на огњишта Лепенског Вира.

Зевс јој је додијелио почасно мјесто у средишту сваке куће, као и у свим храмовима, гдје су јој приношене жртве. Зевса-Диоса (Дунав) хране и снабдијевају нектаром и амброзијом многобројне ријечне љепотице-нимфе тј. притоке са лијеве и десне стране, а то су притоке Средњег Подунавља.