Дубровчани Антун Фабрис, Медо Пуцић, Петар Будмани су били римокатолици, али Срби. Они се морају проучавати у оквиру српске историје.

Текст „Тајна дубровачких Срба римокатолика“ објављен у Политици преносимо у цјелости. Аутор је проф др Мирољуб Јевтић.

Да ли су се икада станари Бановог брда, Улице Антуна Фабриса на Савском вјенцу или Меде Пуцића на Палилули питали откуд ова имена? Нажалост, огроман број се никада није замислио над овим називима. А да ли би требало – нека покажу сљедећи редови.

Ти људи, као и многи други, били су Дубровчани старином. Дакле, ни од куда нису дошли у тај лијепи град, а нарочити нису дошли из Шумадије. А били су Срби. При томе то нису били неписмени сељаци којима је неко паметнији могао утувити у главу да су нешто што нису, него врсни интелектуалци, образовани на најпрестижнијим европским универзитетима. Огроман број њих био је племићког поријекла. Али, било их је из свих друштвених слојева и сви су били Срби.

Што је најважније, сви су били римокатоличке вјере и њихов римокатолицизам их није спријечавао да буду национално Срби, јер вјера и нација нису и не могу бити исто. Али је тачно да религија веома битно утиче на национално конституисање. Битно је да све ове људе, које смо навели као Србе, тако национално одређују и данашњи хрватски извори. И нико од њих не спори да је ријеч о људима који су се добровољно изјаснили као Срби. Колико их је било најбоље описује анегдота о доласку Бранислава Нушића у Дубровник. Нушић пита дјечака кога среће: „Гдје је овдје српска црква?”, а мали му одговара: „Госпару мој, овдје су вам све цркве српске, ваљда мислите православна”.

Међу њима је било и врло истакнутих римокатоличких свештеника, какав је био дум Иван Стојановић (1829–1900.). Он је доживотно био предстојник дубровачког римокатоличког деканата. Монах фрањевац Људевит Вуличевић умро је у Напуљу 1916. На гробу му пише – српски писац. Поред њега и бројни други, као што су били дон Петар Франасовић, Андро Мурат… То је 19. вијек. Моћна Аустрија, послије нагодбе – Аустроугарска. Србија мала, да мања бити не може и зависна у односу на Хабзбурговце, када јој ни на памет не би пало да проба да подрива моћну царевину и тиме себи прибави смртну пресуду. Све је то доказ да су ови умни људи који су чинили велики дио дубровачког становништва били и Срби и римокатолици, зато што су хтјели и зато што су се тако осјећали.

Откуда онда потреба да се на све могуће начине покуша доказати да су били заведени, преварени, малтене глупи? Да ли је психијатријски здраво да се неки, било који савремени Хрват усуђује да помисли да је паметнији од Петра Будманија, који је поред математике знао добро једанаест језика, међу њима санскрит, а нешто слабије још шест, од којих и свахили?

Будмани је написао на италијанском „Граматику српско-хрватског језика (илирског)”. Дакле, јасно је показао да је то један јединствени језик. А ако неки дио назива има предност, онда је то српски, дакле не хрватски, него српски. И сад су сви паметнији од Будманија и њему мртвом одређују шта је био по националности. Зар те људе није стид да своје схватање нације упоређују с његовим? Било би добро да се послије устајања из кревета погледају у огледало и питају: Да ли сам ја заиста паметнији од Пере Будманија?

Зато се питам како се осјећа савремени хрватски историчар Иво Банац када покушава да нам објасни како су горепоменути били незналице или заведени, кад и сам има презимењаке, дакле вјероватно претке који су и сами истицали да су Срби у вријеме када од тога нису имали никакве користи, него само штете. Такви су били Божо и Перо Банац.

Просто је невјероватно како људи који користе париске парфеме и представљају се као интелектуалци неће да виде да им се западни читалац који разуме „хрватски” смије кад прочита у хрватским изворима да је „Никша Градић хрватски писац и правник из Дубровника. Члан старе племићке обитељи Градић”. А у исто вријеме, у истом тексту Хрват писац додаје: „Приликом склапања уговора о издавању ’Гласа дубровачког’ се у 3. тачки обавезао да ће радити против здружења с Хрватском. Претпоставља се да је Н. Гради аутор уводника у броју 9 за 1886. овог листа, у коме од заступника у Далматинском сабору тражи отвореније истицање српства… Писао је против политике хрватског државног права.” То је, дакле, примјер хрватског писца и патриоте! Овакви описи се код народа увјереног у своју егзистенцију не могу наћи. Нека ми неко нађе најнеписменијег сељака из околине Крагујевца или Ниша који је икад посумњао да је Србин, а камоли помислио да је Хрват, Енглез, Бугарин или Рус. Чак и да стварно нису били Срби, ко им може забранити да се тако осјећају? Становници Хонгконга су Кинези, али ипак неки од њих желе да се претопе у Енглезе.

Веома поштујем Хрвате и ово је текст чојвека који се од почетка распада СФРЈ, практично једини од оних које рачунају у српске патриоте, залагао, као што се и сада залажем, за српско-хрватски договор.

Тај договор нам треба, али не на штету истине. Сви ови Дубровчани римокатолици су Срби. Они се морају проучавати у оквиру српске историје. Историја тога дијела Дубровника српска је историја. Зато неко ново насеље у Београду треба назвати насељем у част дубровачких Срба католика и сваку улицу у том насељу именовати по неком од њих.