„Олуја“ је зауставила дјетињство Јоване Хрвачевић из Книна. Игралиште су, те ’95. замијенили дуга колона и безброј питања на које ниједно дијете никада не би требало да тражи одговор. Кућни праг у Книну не могу да избришу ни деценије. За АТВ прича да је сјећања много, али једно је најболније.

Избјегли у „Олуји“

„Сјећам се само уласка у ауто. Мајка и отац су нагурали само најосновније ствари и кренули смо. И слика која је мени као дјетету од тада седам година остала у глави, то је дјед на кућном прагу који неће да пусти моју млађу сестру из крила, из наручја. И то је нешто што је остало и што боли и дан данас“, рекла је Јована Хрвачевић из Книна.

Болна су сјећања и многих Личана који су заувијек напустили своја огњишта. Томислав Будимир чува неколико фотографија. Чува их од себе, јер прошлост никако да оде у заборав. У Лици је оставио све што је имао.

„Ја кад сам дошао кући, пустио сам стоку из штала. И ми када смо отишли оно су то покупили. Кућу су запалили неких мјесец дана послије Олује. Е сад који је то био циљ.. Највјероватније да се не би неко вратио пошто су знали да у тој кући имају млади људи. Ја и покојни брат.. И наравно да се очекивало да ће се млади људи вратити. А када им уништиш све, кад немају гдје, знају да се неће вратити никада“, рекао је Томислав Будимир из Лике, општина Грачац.

Исту судбину дијеле и Љубица и Миле из Пецке. У Пецку се нису вратили никада. Кажу да тамо више немају дом, породицу и пријатеље. Највише их, причају за АТВ, боли то што за злочин у „Олуји“ још нико није одговарао.

„Сјећам се свега тога. Никада то не могу да заборавим како је било. Било нам је јако тешко, почетку кад смо дошли ништа нисмо имали. Сада је већ све то лакше, али уз велики рад и труд“, рекла је Љубица Миљановић.

„Па они никад нису криви. То је познато. Они су позвали наше да остану, па који су стали те с поубијали и мучили. Они имају своју истину и тога се држе. Како да не боли, наше су све осудили, а овдје не одговара нико. Наших на стотине села је попаљено, народ протјеран, није одговарао нико“. рекао је Миле Поштић из Пецке.

Саговорници из ове приче, животе су започели у Србији. Тамо су пронашли уточиште и дом. Врата за избјегле отворио је Банстол, мјесто надомак Новог Сада.

„Тешке су то судбине народа поготово оних који су изгубили неког ближњег. Некога ко је остао без оца, мајке..дјетета, било кога другог. Да је мора цијели свој живот пренијети у једној приколици. У једној торби, у једној колони“, казао је Синиша Хрвачевић, протонамјесник, старјешина храма Благе Марије у Банстолу.

Ипак, родну груду ништа не може да замијени, кажу они који су силом, морали да напусте своје домове у некадашњој Републици Српској Крајини.

Из темеља су поново започели животе уз наду, да ће злочинци једном стати пред лице правде.