Српски полицајац тог кобног априла 1999. године гледао је смрти директно у очи. Изрешетан је са више од 20 метака из калашњикова и доживио двије клиничке смрти, али Зоран Гаврић (52) је Божјим вољом преживио и тако постао медицинско чудо и непобједиви човјек од челика.

Полицајац Гавро фото: РИНА

Његова животна жеља била је да обуче униформу и брани Србију. Завршио је Школу унутрашњих послова у Сремској Каменици и запослио се у МУП. Кад се заратило на Косову и Метохији био је међу првима који се нашао у ратном жаришту.

– Моја јединица је посебна јединица полиције и наш задатак је био очување реда и обезбјеђење државе. Ми смо много мјесеци проводили доље. Дали смо све од себе, нисмо се штедјели. Схватили смо да треба том народу помоћи и да он живи угњетаван и сви смо прилазили са великим задовољством. Нисмо тражили неке уступке, нити смо постављали питања око одласка на Косова. Могло се изврдати, неки су узимали боловања, али ми не, моја јединица никада није – започиње причу за РИНУ чувени Гавро.

Сваког ратног дана живот им је висио о концу, а тако је било и тог 06. априла. Гаврова јединица радила је чишћење терена и ушли су у албанску засједу. Он је био командир одјељења и најистуренији десно, није био довољно “покривен”. Непријатељ га је примјетио кроз рупицу на зиду и сасуо кишу метака.

– Испалио је цијели санжер у мене. То је као у филмовима, не осјећаш бол, меци који пролазе кроз тебе не боле. Видиш само да се приликом удара метка твоје тијело окреће лијево, десно док не престане паљба тад падаш на бетон. Ниједног момента нисам губио свијест. Само сам у једном тренутку примјетио да ми је цијели комбинезон изрешетан и да крв иде на све стране у млазовима. Послије настају болови, такви да човјек пожели да одмах умре да не живи. Цијели живот ти у моменту пролази кроз главу у сликама. Прво дјеца ти падну на памет, како ће они без мене. Дјеца су ми тада имала седам и осам година – наставља Гавро.

Када га је покосио, непријатељу ни то није било довољно већ је пришао да га “овјери” са још једним оквиром. Док је пуцао, Гавро га је све вријеме са плочника гледао право у очи. Ни убици на крају није било јасно како је то могуће, и у чуду је нестао.

– Сада када са ове тачке погледам, имам утисак да се то десило неком другом, а не мени. У мене су испаљена два оквира, један оквир са десетак метара, а послије је пришао када сам лежао на земљи, окренуо ме и овјерио ме са још једним пуним. Добро сам га видио. Све на мени је било избушено и ноге и руке, а једино што је било читаво су глава и срце – прича овај полицајац у присјећа се како је права борба услиједила онда кад су колеге приступиле његовом извлачењу.

– Све вријеме сам био свјестан, чак сам давао инструкције како да ме извуку. Моја јединица ме је извлачила 45 минута, и тада сам пребачен у болницу у Косовској Митровици. Особље које је било у Медицинском центру у Митровици је изашло да ме дочека. Сјећам се и одласка у салу и када су ми исјекли комбинезон, тада су рекли уф, колико је овај човјек избушен. Након тога ме уводе у анестезију и тада сам помислио, ако нисам умро до сада можда се и извучем.

Прва операција је трајала 12 сати, а љекари су из Гавра извукли чак 28 метака, калибра 7,62 милиметара. Два дана је био у коми, тада је био на граници живота и смрти. Након тога се пробудио и видио опште весеље око њега. Пришла му је жена сва у бијелом и рекла да се зове Ева.

– Помислих да сам ето већ стигао на небо и у рај. Међутим, то је била дивна докторка која је најзаслужнија за овај мој други живот. Питала је да ли би могла сад да оде кући код дјеце, јер је два дана и двије ноћи била поред моје постеље – присјећа се свог буђења.

Љекари су му након буђења из коме саопштили да су се први пут суочили са оваквим случајем у пракси и да никад до сад нису имали пацијента ког је погодило толико метака. Послије је пребачен у Ниш, па одатле на ВМА.

– Тада креће хаос, болница је постала моја друга кућа. Ту сам имао операцију за операцијом, дан за даном. Већ сам огуглао када кажу Зоран Гаврић на операцију, као да идем на неку оуобичајену ствар. И те силне операције су трајале мјесец дана, сваки пут по неки метак је извађен. Иначе, са 85 килограма пао сам на 48, већ организам није могао да издржи и тада су ме послали у Бању Ковиљачу на рехабилитацију – каже Зоран.

Двије и по године је лежао непокретан, и само гледао у једну тачку. Није могао ни у колица. Обје ноге су му биле изрешетане, сви мишићи, нема три прста на лијевој нози. На руци, по стомаку и леђима и дан данас носи огромне ожиљке као подсјетнике на тај кобни дан. Сада може да се креће уз помоћ штаке, а само он зна како на промјену времена боле зарасле ране.

– Када одем на море, срамота ме да се скинем, јер сам уочљив и сви гледају у мене. Психичка бол је била тежа, било је тешко превазићи да од једног натпросјечно способног човјека постанеш инвалид 100 одсто и да не можеш ништа сам. Било ми је јако тешко да се опростим од униформе – рекао је.

Гавро и даље воли своју Србију изнад свега, и како каже поново би стао пред калашњиков да заштити туђу главу и сваки недужни живот. Син је пошао његовим стопама, ради у полицији у Шапцу, преноси Блиц.

– Нажалост не носи униформу ради као државни службеник у цивилу. Ја да могу поново бих волио да обучем униформу , да је окачим у ормар и тада бих био најсрећнији човјек на свијету – закључује овај храбри патриота.