Бошко Перић рођен је 1971. године  под обронцима Мајевице. Познат по надимку „Пеша“, са само 22 године постаје командир чете. Специјална јединица „Пеша“ била је једна од елитних јединица Војске Републике Српске у саставу Прве посавске бригаде.

Пеша је по избијању ратних сукоба, изазван патриотским вриједностима одлучио да се врати у родно мјесто из Словеније. Вративши се, одмах се ставио на располагање резервном саставу тадашње Југословенске Народне Армије.

„Бјеж’те Турци, стиже Пеша!“

Већ у првим борбама показао је изузетну храброст и пожртвованост.  Први пут је рањен приликом заузимања приградског насеља Кланац. Бошко је пун енергије, млад и патриотски настројен са митраљезом у рукама кренуо према муслиманским положајима: „Бјеж’те Турци, стиже Пеша!“, загрмио је тада. Усправно ходајући, сасјекао га је рафал. Задобио је три метка, један у ногу, два у руке, али се и даље држао на ногама. То је било прво Пешино рањавање, од укупно шест.

Након и другог рањавања, по изласку из болнице оснива интервентни вод који је тада бројао 19 војника. Остварили су значајне подвиге у пробијању „Коридора Живота“ крајем јуна 1992. године.

У марту 1993. године одлуком 1. Посавске бригаде Војске Републике Српске уједињују се сви интервентни водови у једну елитну једницу. Није се много размишљало кога поставити за команданта. Пеша је био већ одавно предодређен за такво нешто. Јединица је чак по њему понијела и име. Специјална јединица „Пеша“ успјешно је бранила српску земљу на свим фронтовима широм Републике Српске.

Већ шест пута рањаван, 14. новембра 1994. године Пеша креће у своју посљедњу акцију на сопствени захтјев, са жељом да спаси 70 опкољених српских војника ВРС, на брду Лисаца на Мајевици. У борби прса у прса, муслимански војник баца бомбу која пада у Пешиној близини, а гелери овог српског јунака погађају по цијелом тијелу.

Бошко је био мртав непун минут након рањавања. Гелер му је кроз врат отишао директно до мозга.

У родном мјесту Бошка Перића подигнут је велики споменик са анђеоским крилима.

Слава му!