ПОТОМЦИ Карађорђевог најстаријег сина Алексе остали су у сјенци својих рођака, друге гране династије Карађорђевића, и српских владара. Животе су провели као обични људи, и то у емиграцији.

Период монархизма у модерној српској историји обиљежиле су двије династије, Обреновићи и Карађорђевићи. Иако међусобно супротстављени, поједини чланови обе владарске породице имали су такве животне епизоде и судбине да се између њих може направити сликовита паралелизација.

Ипак, један споредни лик Карађорђевићевског дома, бунтовни принц и несуђени владар Србије, несвакидашњим животом потпуно је одударао од утаблиране слике чланова владарских домова. Ријеч је о јавности релативно непознатом Божидару Карађорђевићу, чији је живот заслужио да једног дана стане на филмско платно. Док до тога не дође, неће бити на одмет написати по коју причу о њему.

Деветнаести вијек обиљежиле су националне револуције европских народа. Стара мултиетничка царства урушавала су се и уступала мјесто младим националним државама. Једна од првих била је Кнежевина Србија. За разлику од других балканских народа, Српска револуција била је самоникли покрет, који није био потакнут и усмјерен од стране других (великих) сила. Док су другим балканским народима и државама (изузев Кнежевине Црне Горе) велике силе споразумно одређивале стране  владаре, српском народу који се сам изборио за самосталност, владари су долазили из редова устаничке елите.

Тако се постепено развила борба две династије око пријестола.  У току осамдесет шест година међусобне борбе и надметања за престо, обе династије разгранале су се како у Србији тако и по емиграцији. Један од тих заборављених „емиграната“ био је управо принц Божидар Карађорђевић.

Кнез Божидар Карађорђевић припадао је споредној грани династије Карађорђевића. Кад је 1808. године Србија добила прво уставно уређење, Карађорђе Петровић постао је наслиједни вожд. Његов најстарији живи син Алекса постао је тада престолонасљедник. Устанак је 1813. године пропао, а Карађорђе је погинуо 1817. године.

Рат српских „двју ружа“

Алекса Карађорђевић имао је само дванаест година када је устаничка држава његовог оца доживјела крах. Карађорђе је пребјегао у Аустрију, и на крају се привремено скрасио са породицом у градићу Хотину у Бесарабији (данашња Молдавија). Алекса је имао свега шеснаест кад му је убијен отац, подсјећа Курир.

У документу под насловом Објавленије („Објава”) Алекса је уцијенио главе кнеза Милоша Обреновића и његовог брата господара Јеврема. Првом претендујућем српском владару није пошло за руком да испуни обећање и убице Обреновића награди стотинама хиљада дуката и највишим положајима у држави. Није успио да дође на кнежевски престо, ни да се врати у родну земљу.

Неочекивана смрт Алексе Карађорђевића у емиграцијии, лишила је и његове потомке могућности да се икада нађу на српском престолу. Умро је 1830. године у двадесет деветој години живота. Због тога је 1842. године, приликом династичке смјене коју је у Србији извојевала уставобранитељска опозиција, на престо дошао Алексин млађи брат Александар.

Алекса се оженио у Кишињеву. Његова супруга Марија Трокин, кћерка руског царског дворског маршала, оставила је у наслијеђе њиховом сину Ђорђу у посјед само једно село. Захваљујући везама са руским двором, Ђорђе је уживао привилегију да се школује по војним школама у Русији. У Србију је први пут крочио 1856. године, изазвавши велику пажњу домаће јавности али и забринутост дипломатских представника Велике Британије и Француске у Београду.

Као руски официр у Србији, био је представник старије гране Карађорђевића, у вријеме када династија још увијек није имала међународно признато и регулисано наслиједно право. Ђорђе се се убрзо оженио Саром, кћерком најбогатијег човјека у Србији, мајора Мише Анастасијевића. Са друге стране, његов стриц владајући кнез Александар, био је био је зет најутицајније политичке породице нашег народа из времена устанака – Ненадовића.

Пошто су 1858. године Карађорђевићи прогнани из Србије, Алекса и Божидар нашли су се као и предходна генерација у емиграцији.

Божидар Карађорђевић рођен је почетком 1862. године, вјероватно у Паризу. Била је то славна година за Србију, за чијег је трајања почело ослобађање њених градова од остатака турске власти.

Судбина је нажалост одредила кратак животни вијек. Међутим и поред тога у многим сегментима његов живот су испуниле разноврсне и максималне могућности. У току четрдесет шест година живота Божидар се изградио као свестрани умјетник – вајар и сликар. Књижевни допринос остварио је кроз збирку приповетки „Многоструки живот“ које су објављене тек 13 године након његове смрти. Само неке од њих преведене су на српски језик.

Божидар Карађорђевић једини од свих Карађорђевића посјетиће Србију током деведесетих година 19. вијека. Допутовао је до Тополе, гдје је видио цркву на чијем зиду је био натпис који је спомињао његовог дједу као насљедника српског трона. За такав пут требало је храбрости, макар колико и за посјету Индији. У то време још је на снази био устав чијим су чланом Карађорђевићи проглашени за „проклете“.

Божидар Карађорђевић оставио је иза себе важан и достојан траг. Неупадљив, као и многи међу онима којима судбина наметне да својим суграђанима након дугог живљења у изгнанству почну да се чине као странци. Овај каваљер Легије части и витез Карађорђеве звијезде, био је уз Чедомиља Мијатовића и Јована Мариновића најбољи живи изасланик Српства у Европи и споменик оновременог јединства Србије и Старог континента. Сахрањен је на гробљу Пер Лашез у Паризу.