Данас се обиљежава 27 година од почетка Олује чији је свједок, међу бројним избјеглим Србима, била и глумица Маја Колунџија Зорое, која је 5. августа 1995. године пунољетство дочекала на Петровачкој цести – у избјегличкој колони.

Маја Колунџија Зорое

Сјећања су жива, толико су урезана да не може ништа да се заборави. Знам све детаље. Знам гдје се сваки камен налазио, гдје је била свака биљка. Како је то био чудан осјећај. Све је било далеко, а све је било твоје. Не могу да заборавим. Не блиједе сјећања, памтићу док сам жива – прича глумица Маја Колунџија Зорое која годинама након Олује није славила рођендан, није жељела никоме да каже да је рођена 5. августа.

– Тек након што сам постала мајка, отклонила сам тај страх – додаје. У разговору Маја се вратила у август 1995. године, у село Колунџија, четири километара удаљено од Книна гдје је живјела са породицом.

– Кренули смо од куће поподне, мајка, отац, прве комшије и ја у комшијском камиону “Тамић”. Смјестили смо се позади, мислећи да идемо само до шуме како бисмо се склонили од гранатирања и да ћемо евентуално стићи до Републике Србије. Нико није вјеровао да ћемо закључати кући и да се више нећемо вратити у њу. Нико то није заслужио, нико није имао права да нам то уради – наставља Маја која највише жали што тог дана није понијела фотографије, па их данас има свега 15-ак колико их се нашло у дневнику.

– Када останете без фотографија, то је као да вам је неко откинуо парче живота. И Момо Капор је о томе писао. Мајка се паметно досјетила да понесе документа. Узели смо нешто одјеће, огромну пршуту, парче меса из замрзивача које се успут покварило и то је то. Као на филму – прича Маја.

Са Мајом и њеном породицом није био њен брат који се прије тога оженио, а био је и на ратишту гдје је рањен.

– Преживио је, али дуго нисмо знали за њега. Изгубио се био у Босни – истиче Маја.

Колона се кретала споредним путевима јер су они главни били бомбародовани.

– Ишли смо путевима који прије тога нису ни постојали. А што смо више одмицали од куће, колона је била већа. Људи су почели да се распитују да ли смо видјели неког члана њихове породице, мајке су тражиле дјеце, породице су се расипале. И онда једно вријеме мук. Како се одмицало ка Босни, безнађе и јад. Не вјерујете шта видите. Био је то мук бола!”.

– Дошли смо те ноћи до Петровачке цесте, преноћили смо на огромној ливади у Петровцу. Нико ми није честитао рођендан, није се ни помишљало на то. Ја сам се наравно сјетила, али то нико није изговарао – присјећа се Маја која је имала планове и жеље за 18. рођендан.

– Вратила сам се због тог дана раније са мора. Била сам пуна живота. Некако је све то мање болно када је човјек млад. Имате тада већу жељу за животом, мада смо и ми млади били толико разумни да схватимо да се дешава нешто језиво. Одједном је наступило то безнађе, али и незнање шта ће битри, што је још горе.

Замало избјегли бомбе

Маја је са породицом и комшија била на почетку колоне па су избјегли бомбардовање које је задесило оне на крају.

– Да нас је то задесило, погинули бисмо. Нико срећом није тада страдао из моје ближе фамилије, а и нико из мог села – додаје Маја која је прво стигла у Београд, а затим отишла у село поред Обреновца код мајчиног стрица. У овом граду је завршила Гимназију.

Повратак у село

Маја се 2000. вратила у село.

– Мајка и ја смо отишле, затекли смо новестанаре, Хрвате, да живе у нашој кући. Било је веома емотивано вратити се. А и чудно је када вам врата ваше куће отвори неко стран. Али су нас лијепо прихватили, позвали унутра, понудили су нас чак и кафом – каже Маја чију су кућу током рата пљачкали и палили па су затим нови власници уредили оно основно.

– Када су они изашли, родитељи су се вратили да тамо живе, али су пола године били овде у Београду, а пола у Колунџији. Отац је преминуо 2013. године, мајка је у селу. Повремено долази код нас. Ја сам ишла сваког љета до прије двије године када сам добила треће дијете.

Маја сада живи у Београду, а прошле године је Олују дочекала у породилишту, њен сада четворогодишњи син родио се 15. августа. Каже нам да се и њена старија кћерка родила у августу – 15.

Маја нам каже да старијој дјеци, кћеркама од 15 и 16 година прича све. Воли и да присјети лијепих момената, да прича на ијекавици, да се сјети тога одакле потиче јер јој је поријекло веома важно.

Причајући са нама, присјетила се и ратних година у Книну.

– Од седмог разреда основне школе па до четвртог разреда гимназије… Трајао је све то вријеме рат. Али ми нисмо били на првој линији гдје је било много теже. Мало-мало па бомбардовање. Ми смо били поштеђени тога. А тинејџери као тинејџери, били смо пуни жиовта, учили смо, излазили. Нисмо разумјели да тако све може да се заврши. Када би се зачуле сирене, лијепили смо селотејп на прозорима и раније одлазили кући”.

Један моменат издваја као најтежи.

– Отац је дуго био на ратишту. Па кад се вратио, ја сам му отворила врата и питала га ко је. Нисам га препознала”.

У селу је било и несташице хране, Маја нам каже да су једном Светог Николу славили без воћа на трпези. Али борили су се тешкоћама.

Дјеца се расплакала када им је рекла ово
Као један од наупечатљивијих момената Маја је издвојила и сусрет са братовљевим другом Хрватом који се у рату борио на “другој страни”.

“Била сам тада са дјецом на селу када смо га срели па смо рекли како је он пуцао на нас, у пренесеном смислу, наравно. Кћерке су се расплакале, дјеца не могу да разумију како су се десиле такве ствари”.

Избјегла и са Косова
Маја је глуму студирала на Косову, каже да је најдуже од свих које је знала остала доле 1999. када је почело бомбардовање.

“И са тиме сам се изборила. Ево, најтежи ми од свега пада, несташица посла током епидемије”, поручује.

Маја Колунџија Зорое рођена је у Книну 5. августа 1977. године. Академију драмских умјетности завршила је у Приштини, живи у Београду. Самостални је умјетник и држи студио глуме “Мали принц”.