Код централног Спомен-крста на градском гробљу у Братунцу данас је одата почаст за 20 настрадалих Срба из насеља Хранча у одбрамбено-отаџбинском рату, од којих је седморо погинуло на данашњи дан 1992. године.

У Братунцу данас је одата почаст за 20 настрадалих Срба из насеља Хранча

Чланови породица су прислужили свијеће и положили вијенце чиме је обиљежено 29 година од погибије седам српских цивила из овог насеља међу којима су биле три жене, Живанка Лукић, Достана Цвјетиновић и Љубица Мирковић.

Осим породица настрадалих цвијеће је положила и делегација Општинске организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила.

На данашњи дан 1992. године муслиманске снаге из околних села и Сребренице упале су у ово село са више страна, убијајући српске цивиле код њихових кућа.

У Хранчи, као и у осталим селима око Сребренице и Братунца, муслиманске формације побиле су становнике које су затекле, опљачкале покретну имовину, а куће и осталу непокретну имовину попалиле.

Преживјели мјештани причају да је напад почео око 15.30 часова, да је запуцало и уз галаму и вику упали су у село и убијали све редом вичући: „Хватај их живе, штеди муницију“

Убијено је седам мјештана у двориштима, а већина становника успјела је низ корито Глоговске рјечице извући се из села према Братунцу.

Хранча је опасана муслиманским селима и напад на село изведен је са свих страна.

Мјештанин Драгомир Митровић нестао је десет дана прије овог напада на Хранчу и још није пронађен. Њега су муслимански војници ухватили код оваца и изгубио му се сваки траг.

Нико није процесуиран за убиства цивила и бројне масовне злочине почињене над Србима у околини Братунца и Сребренице.

Предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила из Братунца Радојка Филиповић рекла је да су ови гробови једина истина и пита гдје је правда.

„Високи представник се ставио у заштиту муслиманских жртава и намеће законе, а ништа није учинио да се деблокира тражење несталих Срба и опструкција процесуирања починилаца злочина над Србима“, рекла је она.

То, како је истакла, показује његов карактер, пристрасност, лицемјерство и рђаве намјере јер наметање закона доводи до трајне нестабилности, неповјерења и кризе у БиХ умјесто помирења како он цинично и злонамјерно тврди.

Филиповићева је подсјетила да су неколико дана нападали на Загоне, Горње Магашиће и Хранчу, да је 20. јула 1992. године у Горњим Магашићима убијено осам српских цивила, затим је указала на српска страдања у четири села на Петровдан те године и низ села гдје је у једном дану убијано по 10 или 20 па до 50 и више мјештана и да нико није одговарао.

„Предмети стоје у ладицама у Тужилаштву БиХ и након 29 година од злочина и 25 године од завршетка рата. Неизвјесно је да ли ће оптужнице икада бити подигнуте, а када дођу на ред да ли ће бити преживјелих свједока да потврде шта се дешавало и ко је и како починио злочине и да ли ће бити живих починилаца. То је доказ да у БиХ нема правде за Србе“, рекла је Филиповићева.

Она је истакла да су породице огорчене због рада правосуђа БиХ, селективног приступа предметима ратних злочина и дијељења правде јер годинама Тужилаштво и Суд процесуирају Србе, а опструишу подизање оптужница и вођење поступака против починилаца злочина над Србима.

Према њеним ријечима, то се може окарактерисати као правосудна диктатура и терор над породицама српских жртава и српским народом који трају више од двије деценије.

Извор: Срна