Средњовјековна српска историја и дан данас се чува у селу које се налази у срцу Шумадије.

Средњовјековна српска историја

Из равне Груже диже се величанствени крш на ком се налазе остаци старог града у који су се Срби склањали од непријатеља.

Поједини историчари кажу да је тада Борач имао више становника него Лондон, а током вијекова у њему су живјели цареви, краљеви и властелини. Према археолошким истраживањима град је стар око двије хиљаде година, а Срби су га подигли на римским темељима.

Борач, старо село усред Шумадије, чувено је по Борачком кршу, остатку угашеног вулкана, који је настао прије 20 милиона година. На њему су тврђаве градили Kелти, Римљани, Византинци и Срби и као такво је уцртано на мапи свијета.

Борач је стар двије хиљаде година, а име је добио по борбеном духу локалног становништва. Изградњи града и његовој слави највише је допринијео деспот Стефан Лазаревић који је на том мјесту са Дубровчанима потписао Споразум о слободној трговини.

Град је био подијељен на три дијела: горњи за властелу, средњи за чиновнике и војску и доњи за становништво. Град је био војно-стратешко упориште. Због географског положаја важио је за неосвојиву тврђаву. Један млетачки картограф уцртао га је у мапу свијета.

У Борачу су постојала два манастира и девет цркава. Гробље се простирало на око пола хектара. Споменици су првобитно били направљени у јарким бојама и имали су одређена обиљежја: ако је сахрањен дрвосјеча – сјекира, ако је војник – шајкача.

Борачки крш проглашен је за споменик природе и под заштитом је државе Србије.