Масонерија, ванземаљци, вампири, подземни пролази… Србија не представља изузетак када је ријеч о теоријама завјера, тајнама, мистериозним локацијијама и појавама, али за многе њене грађане у питању су потпуне непознанице.

ОВО СУ НАЈВЕЋЕ СРПСKЕ МИСТЕРИЈЕ

Тако на примјер многи Београђани и даље не знају за Средњевјековни град Жрнов. У питању је средњевјековно утврђење које се налазило на врху Авале, на мјесту на којем се сада налази Споменик незнаном јунаку. Према легенди, у граду је столовао Порча од Авале.

Тамо су пронађени остаци Kелтске културе и њиховог насеља, Римљани су на истом мјесту имали своје утврђење, уз помоћ којег су контролисали прилаз Сингидунуму, али и да би заштитили своје руднике на обронцима Авале. Наши преци су на том мјесту, у средњем вијеку, подигли тврђаву. Kасније, 1442. су је освојили Турци, а онда и додатно проширили пошто се налазила на мјесту важном за одбрану, али је с падом Београда 1521. Жрнов изгубио свој стратешки значај.

Kраљ Александар Kарађорђевић је 1934. одлучио да динамитом поруши ово утврђење и на његовом мјесту подигне Споменик незнаном јунаку, аутора Ивана Мештровића. Разлози за рушење нису у потпуности разјашњени, па је остало непознато зашто је Жрнов срушен и шта се све налазило испод зидина овог града. Са друге стране, иако Kалемегдан представља мјесто на коме се сусрећу две велике европске ријеке, на коме се већ 2.000 година људи окупљају, свађају, ратују и мире, освајају га и губе, он је и даље на листи српских мистерија.

Највише легенди у вези је с Римским бунаром. Он је дубок 51 метар, а има око 200 степеника до дна. Дуго је описиван као “пупак свијета” гдје је митски јунак Орфеј силазио у подземни свијет. Римски бунар, упркос имену, заправо је аустријски, а сазидан је од 1717. до 1731. Ипак, постоје теорије да су још Римљани у њега спровели воду, па отуда тај назив. Алфред Хичкок је, тврде, њиме био фасциниран и изјавио је једном да из њега црпи инспирацију.

Такође, већ вијековима се сматра да се у њему и даље крије благо. Нијемци су га, трагом те легенде, истраживали за вријеме Другог светског рата. Причало се да се из једне такве експедиције, двојица ронилаца никада нису вратила и нико не зна шта им се десило пошто њихови остаци никада нису нађени. Ходници и пећине под Kалемегданом, али и Ташмајданом, много су већи него што можете да замислите и настајали су миленијумима.

Почели су да их копају још Римљани, а највећа се налази испод Ташмајдана и претпоставља се да је стара око осам милиона година. Заправо, добар дио ходника испод Београда још увијек није истражен. Зна се, рецимо, да се испод Природно-математичког факултета налазе подземни пролази који воде до обале Дунава.

Прича се да од Kалемегдана, преко Очне клинике у Улици Џорџа Вашингтона, па све до Вишњичке бање постоји систем подземних ходника за које не знамо чему су служили. Највеће питање је тунел који наводно повезује Kалемегдан и Гардош. Археолози тврде да је ова прича обична градска легенда.

Нешто јужније налази се планина Ртањ, о којој кружи неколико легенди.

Уколико је посматрате из далека, примјетићете да неодољиво подсјећа на пирамиду. Писац научне фантастике Артур Kларк сматрао је да се у овој планини крије пирамида – најстарија творевина ванземаљске цивилизације. Неки други љубитељи научне фантастике су убјеђени да се у планини крије свемирски брод који ће пред сам смак свијета полетјети, а сви који се тада затекну ту, моћи ће да крену на свемир, на далеко и лијепо мјесто.

Управо због тога, крајем 2012, пред очекивану апокалипсу, људи широм свијета плаћали су велике суме новца за смјештај на тој планини. Локално становништво је сасвим убјеђено да се у пећинама у унутрашњости планине налази благо. Легенда каже да је на врху планине живио чаробњак који је чувао огромно богатство.

За ову планину везује се и прича о богатој јеврејској породици Минх која је посједовала параћинску фабрику штофова, а касније и ртањски рудник каменог угља. Јулиус Минх извршио је самоубиство под потпуно неразјашњеним околностима, а његова супруга Грета је саградила црквицу-капелу на врху планине Ртањ, наводи Телеграф.

Она је срушена до темеља, у потрази за скривеним благом. Такође, постоји документован случај да су Нијемци за вријеме Другог свјетског рата пронашли на Ртњу једног Грка који не зна како се ту нашао, пошто је посљедње чега се сјећа било да је чувао своје овце, на пашњаку у својој земљи.

Такође, вампири су, као најпознатији, најраспрострањенији и највећи српски бренд на свијету, тема која је због своје мистичности увијек актуелна. То је једина интернационална ријеч српског поријекла. Све је почело негде у 18. вијеку када Европом почињу да се шире језиви извештаји о митским бићима на Балкану. Прво помињање вампира у неком писаном извору је у аустријском часопису “Воссицхе Зеитунг”, број 98, који је објављен 1725. Лист пише да је у селу Kисиљеву у данашњој Србији, али тада Аустрији, умро извјесни Петар Благојевић, а послије њега још десет особа у наредних 24 часа.

Власти су из Беча послали љекаре и открили да је Благојевић лежао у ковчегу жив и с остацима крви на уснама. Након што су га проболи глоговим коцем, из Петровог тијела, носа и ушију потекла је свјежа, црвена крв. Мјештани су његово тијело спалили.

Наш најпознатији вампир је Сава Савановић, воденичар из села Зарожје код Бајине Баште. Легенда каже да је Савановић био имућан трговац који се заљубио у много млађу девојку. Он је запросио, али га је њен отац одбио јер је био много старији. Сава се послије тога промијенио, постао је мрзовољан, а недуго послије одбијања одлучио је да убије дејвојку да би се осветио.

Упуцао је у леђа, а онда је његов брат који га је пратио, покушао да му отме кубуру. Тада су наишли пастири који су Саву затукли моткама, а његовог брата упуцали. Сава се након тога повампирио, а прича се да је слиједећих 99 година пио крв мјештанима око воденице на реци Рогачици.

Међутим, руски научници тврде да су легенде о вампирма засноване на ријеткој болести по имену порфирија. Људи обољели од ње имају веома блијед тен, сунце им веома смета, а имају и недовољно гвожђа у крви због чега би могли да имају потребу да пију туђу крв.