За акт о уједињењу са Србијом, као и за одлуке према којима су Срби у Црној Гори и у Србији исти народ једногласно је гласало свих 160 посланика Подгоричке скупштине, одржане новембра 1918. године. Зато је свако њено другачије тумачење чиста политизација, истиче академик Љубодраг Димић, професор историје на Филозофском факултету.

Прот.еран је из Црне Горе у којој је рођен, уз образложење да је својом изјавом омаловажио Црну Гору чија је скупштина новембра 2018. године усвојила резолуцију о поништавању одлука Подгоричке скупштине 1918.

Политизација јасних и једногласних одлука Подгоричке скупштине

Шта је то урадила Подгоричка скупштина да се, послије тачно 100 година, нека нова Подгорица одрекла онога што је чињеница у историјском трајању Црне Горе.

Димић за Спутњик указује на то да треба разумјети историјске околности  које су претходиле Подгоричкој скупштини, одржаној 26. новембра 1918. године.

– Тренутак када је одржана Подгоричка скупштина је веома сложен са сложеним историјским контекстом, јер на једној страни имамо слом централних сила, на другој распад Хабсбуршке монархије, на трећој страни је исказивање претензија Италије и Ватикана ка супротној обали Јадранског мора, у складу са обећањима савезника након што је Италија априла 1915. године ушла у рат на страни савезника.

Када су при крају Великог рата савезници донијели одлуку да Хабсбуршка монархија нестане са политичке карте Европе, од тог момента у политичким разговорима који су се водили у западним престоницама почела је да добија на снази југословенска идеја. Услиједио је и политички и дипломатски притисак савезника да Југосалавија буде уобличена у складу са њиховим интересима.

Он подсјећа и на Женевски споразум с почетка новембра 1918. године између представника српске владе и народног вијећа Словенаца, Хрвата и Срба са подручја Аустроугарске, у коме је наведено да се „Црној Гори отвара братски загрљај“ и да она сама треба да одлучи да ли ће им се придружити или ће наставити да живи као самостална држава.

– Тако смо дошли до 26. новембра 1918. године када је одржана та велика народна скупштина у Подгорици која је требало да разријеши питање будућег присаједињења Црне Горе. И она је то учинила једногласно одлучивши о уједињењу Србије и Црне Горе и зато нема могућности да се тумачи на други начин. Донијета је једногласно, гласањем свих 160 посланика – подвлачи Димић.

Он напомиње да је Подгоричка скупштина одлукама апострофирала два основна питања – национално и економско.

– О националном питању, у првом дијелу документа, буквално се каже да је ‘српски народ у Црној Гори једне крви, једног језика, једних тежњи, једне вјере и обичаја, са српским народом у Србији и у другим српским крајевима’. Значи врло јасно је дефинисано да је у питању један народ. У документу се каже да народ у Црној Гори и Србији има заједничку прошлост, заједничке идеале, има заједничке народне јунаке, има заједничко све што један народ чини народом – навео је Димић.

И све то, што је написано и усвојено на Подгоричкој скупштини спорно је за власт у Црној Гори у посљедњој деценији која поништава да је то један народ, поништава да тај народ има један језик, поништава да тај народ има исте тежње. Покушајима прављења црногорске цркве поништава и да је он једне вјере, једних обичаја. То је, како каже, један инжењеринг 21. вијека. Да није тужно вјероватно би било смјешно, истиче Димић.

– Споран за њих је и онај други дио који се тиче економије. У Подгоричкој скупштини се у документу каже да је Црна Гора нераздвојно везана за Србију и остале српске крајеве и да одвојена од Србије и српских крајева нема услове за самосталан живот. Зато постоји и економски разлог за уједињење са Србијом, а послије са краљевином СХС – објашњава наш саговорник.

Димић даље прецизира да је Подгоричка скупштина уз акт донијела и битне одлуке.

– У првој од тих одлука се наводи да је краљ Никола Петровић, односно династија Петровић збачена са пријестола. Друга одлука је да је Црна Гора ‘са братском Србијом’ уједињена у једну државу под династијом Карађорђевић. Значи несумњиво је да Црна Гора није ушла у Југославију, него се ујединила са Србијом. Трећа ставка подгоричког документа каже да тако уједињена са Србијом, Црна Гора ступа у заједничку отадшбину нашег троплеменог народа Срба, Хрвата и Словенаца – истиче он.

Ко не спозна прошлост нема будућност

Суштински, закључује Димић, на Подгоричкој скупштини 26. новембра 1918. побиједила је једна унионистичка линија, или политичка линија која је била супротстављена оној другој струји која је Црну Гору видјела у будућности као самосталну државу. Он, уз то указује на оцјене правника и историчара током свих протеклих деценија да уједињење суштински није отворило никакве проблеме ни Црногорцима, ни Црној Гори, односно да је исти државни и друштвени контекст важио и за Србе и за Србију.

На питања како је могуће поништити нешто што је је било историјски факат, Димић каже да би као историчар, с једне стране то тумачио незрелошћу политичког врха Црне Горе.

– Режим који је до јуче владао Црном Гором имао је прилику да направи своју државу и ту прилику је искористио, искористио је и да мимо онога што је историјска дужност, призна Косово, направио је читав низ баријера на релацији Подгорица – Београд. Он је кроз уџбеничку литературу почео млађој генерацији да усађује свијест о Србији као непријатељу – подвлачи наш саговорник.

Он протјеривање амбасадора види као дипломатски скандал, поготово због изјаве која не би требало никога да узбуди сем уколико није дуго чекана као повод за један такав поступак који ће отежати ситуацију новим властима у Црној Гори, који сада јаз између Београда и Подгорице треба додатно да премошћују, каже Димић.