Берлински конгрес, одржан од 13. јуна до 13. јула 1878. године у Берлину под председништвом Ота фон Бизмарка, је био састанак представника шест великих сила у Европи (Русија, Велика Британија, Француска, Аустроугарска, Италија и Немачка), Османског царства и четири балканске државе (Грчка, Србија, Румунија и Црна Гора) .

Берлински конгрес

Конгрес је сазван ради ревизије Сан-стефанског мира (потписаног 3. марта 1878. године), којим је завршен Руско-турски рат. Према тим, претежно од стране Русије диктираним преговорима, Турска би изгубила велики дио своје пређашње контроле над Балканом, а требало је да буде створена Велика Бугарска (ефективно руски сателит) која би укључила највећи дио данашње Сиеверне Македоније, те дијелове Србије до Ниша, Албаније и Грчке осим Халкидикија и Солуна. Босна и Херцеговина, иако под турским суверенитетом, добила би значајну аутономију. Овим споразумом је било предвиђено да Србија, Црна Гора и Румунија добију државну независност.

Против наглог пораста утицаја Русије у том региону су се највише бориле управо Аустроугарска и Велика Британија. Усљед међународног притиска Русија је морала да попусти и Сан-Стефански мировни уговор је поништен, а преговори о територијалном уређењу Балкана су кренули из почетка, наведено је на Википедији.

Пошто Њемачка практично није морала да штити сопствене интересе на Балкану, при тим преговорима је Бизмарк могао да наступи као „релативно неутралан“ (позната је уосталом Бизмаркова изјава да Балкан „није вриједан ни малог прста или костију једног померанског панцир-гренадира“).

У преговорима су учествовали само делегати великих сила, док су представници малих земаља покушавали да утичу на исход посредним путем. Србију је представљао Јован Ристић, изасланик кнеза Милана.