Колико смо само пута чули ријеч Кајмакчалан? Много. А знамо ли све о том мјесту – мјесту које је било поприште борби. На граници Сјеверне Македоније и Грчке се простире планина Ниџе или Ворас, како јој гласи име на грчком језику. Планина Ниџе удаљена је око 40-ак километара од Битоља.

Оно што је посебно занимљива чињеница је то да је и дан-данас ова планина сачувала своју нетакнуту природу. Авантуристима, заљубљеницима у историју ово мјесто је посебно занимљиво, јер је ово мјесто које је било поприште борби у Првом свјетском рату.

Почећемо са историјским подацима. Од 12. септембра до 30. септембра трајало је освајање Кајмакчалана и то је уједно била једна од најзначајнијих битака на Солунском фронту, као и уопште у Првом свјетском рату. Кајмакчалан су Срби звали Капија слободе, јер је управо Кајмакчалан било мјесто гдје су први пут крочили на своје тло, а Бугари су га звали Борисов град, јер су вјеровали да је неосвојив.

Историја нам казује да је битка за освајање Кајмакчалана вођена између 12. и 30. септембра 1916. године. Тада је прва српска армија, уз велике губитке, успјела да заузме врх Свети Илија на висини од 2.524 метара. Бугаре су потиснули према Мариову, гдје је потом постављена нова линија одбране.

Да је борба била веома тешка и неизвјесна говори и податак да је између 26. и 30. септембра врх више пута био заузиман док га српска војска није коначно заузела 30. септембра. Но, битка је била веома тешка. Тако су Срби су имали велике губитке од око 5.000 људи, који су углавном страдали од бугарске артиљерије, наводи Србија данас.

У славу српских див-јунака познати српски пјесник Алекса Шантић написао је песму „Кајмакчалан“.

Такође, велики и освједочени пријатељ Срба Арчибалд Рајс захтјевао је да његово срце буде сахрањено на Кајмакчалану, да почива поред костију српских див-јунака који своје животе и душе оставише на Капији слободе, Кајмакчалану.

Додаћемо и чињеницу да је по заузећу Кајмакчалана, Стеван Туцовић, брати Димитрија Туцовића записао је у свој дневник: „Одмах по заузећу Кајмакчалана извео сам своју батерију на вис, гдје сам видео чудан и страшан призор. По рововима лежали су мртви Бугари, све један на другог наслоњени и са пушкама у рукама. Делови тела били су разбацани по оном платоу виса. Виде се људи без ногу, без руку, главе, стомака. Остала је маса рањеника која запомаже или су у самртном ропцу. То су унакажене и разнете трупине људских тијела, које најбоље свједоче о грозоатама, некултурности и варваризму ратова.”