Српски племић-монах Данило Други био је архијереј, ратник, државник и књижевник, моћан и поштован на дворовима Немањића у 13. и 14. вијеку. Носећи и мач и мантију, био је командант битке за Хиландар и десна рука краља Милутина, а о њему се тако мало зна. Његово свјетовно име ни данас није познато, а житија наводе да је у младости био миљеник краља Милутина, баш као што је принц Растко био мјезимац Стефана Немање.

Такође, слично Светом Сави, младић бјежи на Свету гору гдје постаје монах Данило, али нема времена да буде испосник, јер сљедеће три године командује одбраном Хиландара од опсаде Каталанске компаније, најокрутније најамничке трупе у 13. вијеку.

Значај те битке је огроман, јер је око 1300. Света гора била вјерски, политички, дипломатски и обавјештајни центар цијелог православног свијета, смјештена на неутралној територији у Ромејском царству. За православце је Атос био оно што је за католике био Ватикан, кажу историчари.

– Ишчитавајући изнова документе о Милутиновом времену, види се да је Данило његов штићеник и најповјерљивији сарадник – каже за Новости историчар проф. др Влада Станковић. – То је невјероватна личност, архијереј, ратник, државник и књижевник, моћан и поштован на дворовима свих Немањића. Он је дословно постављао краљеве на трон, а на историјској сцени први пут заблистао као командант битке за Хиландар.

Опсаду и пљачку Свете горе, симбола православног „византијског комонвелта“, започела је Каталанска компанија – коју је унајмио цар Андроник Други у нади да ће њоме успјети да се супротстави Турцима. Неочекивано, најопаснија плаћеничка војска тога доба окренула се против православне Византије коју је сматрала већим непријатељем од Турака.

– Цар Андроник је превидео је да су Каталанаци били јачи од регуларних Ромејских трупа – каже др Влада Станковић. – Није била случајност што су плаћеници започели рат с Византијцима, као и велике пљачкашке походе, посебно према Светој гори. Походи Каталанаца били су усклађени с напорима „латинског цара“ у егзилу Карла Валоа и папе Клемента Петог да покрену нови крсташки рат против Византије и униште „шизматичко царство.“

Краљ Милутин, владар Србије на ивици византијског и западног свијета, био је свестан велике буре која се припремала. Наступао је опрезно и прагматично преговарао са папским заговорницима новог крсташког рата, и истовремено је преко обавјештајне мреже пратио вијести о походима пљачкаша под папском заштитом на Атос.

Свјестан да би уништење Свете горе било фаталан морални пораз православног света, Милутин је годинама кришом утврђивао Хиландар. Уочи каталанског напада он је сазвао Државни сабор да би за игумана именовао јеромонаха Данила, који је само две године раније био дио личне Милутинове дворске пратње и гарде.

– Ријеч је младом ученом племићу који је мистериозно отишао у манастир и муњевито напредовао у врх црквене хијерархије – наводи др Станковић. – Данило је, потпуно неуобичајено на Државном сабору у Србији а не на монашком скупу на Атосу, именован за игумана Хиландара. Он је несумњиво био Милутинов човјек за специјалне задатке коме је била намјењена највећа мисија тог доба, одбрана Свете горе, јер Византија није више имала снаге за то.

Данилов ученик, саборац и биограф је оставио свједочанство о том страшном времену:

– Послије мало времена тиха живота у Светој гори подигоше се многи народи, и великом силом завојеваше многе крајеве грчке земље, чак и до самога Цариграда, и све опустеше, и заробљенике одведоше у ропство. Ови дођоше са својим силама у Свету гору, и опколивши је, разграбише сва богатства сабрана у њој, и скоро је сву опустеше.

Игуман Данило је с колоном наоко обичних црноризаца (калуђера) стигао на Хиландар у посљедњи тренутак. Каталанци нису спријечили долазак „калуђера“ на Свету гору јер нису познавали српске законе, по којима је сваки утврђени манастир у Србији још од Немањиног времена био и војни центар у којима су одабрани „мужеви работали у војнички закон“, увежбавајући одбрану од опсаде, а имали су много искуства из ратова с Ромејским легијама.

Тако су се сталној војној чети под командом хиландарског стратора придружили Данилови црнорисци из Србије, чије су мантије скривале одабране војнике. Захваљујући њима Хиландар једини одолијева опсадама, а иза његових зидина уточиште налази велики број породица из околних села. Житија наводе: „Цијели многобројни народ за дуго времена хранио се од тога славнога манастира Хиландара“.

Ипак, дуга опсада је исцрпљивала и манастирске залихе.

– Велико је било страдање и почеше људи и све животиње скончавати од глади. Људи од глади зијајући, судараху се и падаху као пијани и обузети глађу, нису могли ни гледати. Фрузи, Турци, Јаси, Татари, Моговари и Каталани многе свете храмове огњем упалише и њихово богатство разграбише и заробљенике одведоше у ропство, а остали скончаваху од најљуће смрти, глади. Не бјеше ко ће их погрепсти, но се зверови и птице небеске храњаху од њихова тијела – пише Данилов ученик.

Он с дивљењем биљежи да Данило остаје непоколебљив, упркос пакленим призорима које свакодневно гледа с високог Милутиновог пирга – куле, осматрачнице и штаба одбране Хиландара, који свакодневно нападају Каталанци.

Преминуо је ноћу између 19. и 20. децембра 1337. Српска православна црква га је прогласила за светитеља и његов дан слави 20. децембра по црквеном, то је 2. јануара по грегоријанском календару. Одбор Српске академије наука и умјетности га је крајем 20. века уврстио у 100 најзнаменитијих Срба.