Манастир Светих архангела Михаила и Гаврила је око 1312/13. године основао и подигао краљ Милутин. Налази се унутар зидина Старог града у Јерусалиму, непосредно у близини Цркве Светог Гроба (Црква Васкрсења Христовог) и Грчке патријаршије.

СРПСКИ МАНАСТИР У ЈЕРУСАЛИМУ

На темељима рушевина старог византијског манастира који је ту био од 4. до 9. вијека, краљ Милутин је у част византијске побједе над Турцима подигао овај манастир за потребе српских калуђера у Јерусалиму. Подизање овог манастира уско је везано за један историјски догађај о којем се данас врло мало зна. Подигнут је послије бриљантне побједе српске војске у Малој Азији.

О том догађају писао је Милутинов љетописац, архиепископ Данило. Он у свом љетопису пише да је краљ Милутин своме тасту, византијском краљу Андронику Другом, у помоћ против Турака послао елитне ратнике под вођством војводе Новака Гребостеке који су до ногу потукли Турке.

Архиепископ Данило је записао: „Срби су њихова тијела сјекли као трску“. Послије ове побједе, краљ Милутин је подигао цркву Светих архангела, а послеиј је саградио конаке, малу болницу и једну гостионицу за све српске и словенске калуђере и поклонике у Светој земљи.

Манастир је подигнут на мјесту на коме се архангел Михаил јавио цару и псалмопјеснику Давиду.

Кад је цар Давид пребројавао народ у Израелу и Јудеји, Бог се разгљеви на њега и опомену га преко пророка и даде му три могућности за избор казне. Иако се цар покајао, морао је изабрати једну од ове три казне: седам година глади, три мјесеца гоњења од непријатеља или помор становништва. Цар је изабрао ову трећу. Страдало је седамдесет хиљада људи. Тада би знамење и свети архангел Михаило спусти мач у корице. То мјесто је обиљежено сребреним стубићем у средишњем дијелу цркве до олтара.

Цар Душан је 1348. године одредио помоћ овом манастиру – Дубровник је издвајао 500 перпера годишње на име царине за продају соли Србији, манастир Светог Спаса на Бојани 100 перпера, а манастир Светог Николе на Врањини, острву на Скадарском језеру, дао је јерусалимском манастиру као метох и он је био дужан да за његове потребе издваја пола својег годишњег прихода.

За вријеме цара Уроша овај манастир примао је 100 перпера годишње од Стона. Ту су почели да се окупљају и руски калуђери, који нису имали свој манастир у Палестини.

У кодексном рукопису Грка Атанасиоса Ипсиландиса, писаног у осамнаестом вијеку, који је пронађен прије десетак година на Синају, пише: “Срби монаси, који су били под јурисдикцијом пећког архиепископа, одавно су обитавали у манастиру светог Архангела у Јерусалиму и управљали њим”. Ово се односи на 1533. годину, и то је доказ да је у првој половини шеснаестог вијека манастир био српски.

У првој половини 17. вијека упади бедуинских племена учинили су своје. Манастир је опљачкан, страдало је његово цјелокупно братство. Манастир је након тога остао пуст. Мада, има података да је манастир замро због куге. Наравно, кад је сасвим нестало српске државе, и кад су приходи усахнули, Грчка патријаршија у Јерусалиму је преузела српски манастир и држи га и данас.

Многи црквени великодостојници, патријарси, монаси, побожни грађани ишли су на ходочашће у Јерусалим у манастир Архангела Михаила и Гаврила. Међу њима су поред Немањића и других српских владара били и патријарх Арсеније трећи Чарнојевић (1683) који је манастиру подарио јеванђеље на старословенском језику.

Нема докумената који свједоче о томе шта је све на њој рушено и преправљано, каква је била, кад је саграђена. Ипак, то је, нема сумње, црква светих архангела Михаила и Гаврила, коју је велики краљ Милутин Стефан Урош подигао у част побједе над Турцима и дао јој име крсне славе свих Немањића. Свети Синод Српске православне цркве је послао молбу Јерусалимској патријаршији да се манастир врати у окриље СПЦ.