Није било човјека у Врању који није чуо за њену љепоту – „русе косе, бијело лице, медне усне, заносни кукови, бедра као једра, а очи крупне – као у кошуте“. Овако је своју ромску љепотицу, пјевачицу Коштану из Врања описао Бора Станковић, али прича каже да је жена која му је послужила као инспирација била и више од тога!

СУДБИНА ПРАВЕ КОШТАНE БОРЕ СТАНКОВИЋА БИЛА ЈЕ ЈОШ ТРАГИЧНИЈА ОД ОНЕ У ДРАМИ

Пјевала је богатим трговцима, агама и беговима, чак и самим краљевима, али то јој није донијело срећу.

“Коштана” је драма српског књижевника Борисава Станковића. То је једно од најчешће играних и најрадије гледаних комада у српским позориштима.

Станковић је ово дјело први пут написао када је имао око 24 године, али га је више пута преправљао. Драма је први пут штампана у цјелости 1902. године у Српском књижевном гласнику. Коначна верзија објављена је као засебна књига 1924. године. Верзија из ове године је послужила за сва друга штампања.

Како је Малика постала “Коштана”?

Ипак, оно што већина људи не зна је чињеница да је Станковићева Коштана стварно постојала! Звала се Малика и била је чувена ромска пјевачица због које су аге и бегови врањански “губили главе и распродавали имовину”. Од малих ногу је свирала и пјевала са оцем и братом по кафанама и приватним слављима, а због љепоте и шарма прочула се надалеко.

Бора Станковић је у свом дјелу написао да љепотица надимак дугује “крупним очима као у кошуте”. Старији у Врању и данас причају како су је тако управо они прозвали јер то име у њиховом крају има посебно значење. Наиме, “Коштан” тамо значи “кестен” и то онај чврст, једар, а цијела Маликина појава је личија на витко, вретенасто кестеново стабло омиљено у том крају.

И о томе да ли су се Бора и Малика икада срели постоје различите верзије. По једној, то се догодило само једном – будући писац тада је био гимназијалац и у механу у којој је Малика пјевала дошао је само једном и то баш како би се увјерио у њему љепоту и чари. Видио ју је, али нису размјенили ниједну ријеч.

По другој причи, оној коју је послије и Бора Станковић подржао, он је, одрастајући у Врању, за лијепу ромску пјевачицу само чуо јер је њена трупа била најбоља и најчешће позивана да наступа по кућама имућних Врањанаца, али је прије писања “Коштане” заправо никада није видио. Њихов први сусрет одиграо се у једној кафани у Врањској бањи много пошто се Борина “Коштана” већ играла у позориштима широм Србије.

Коштана тужила Бору

Заносна Малика имала је све само не лак живот, а љепота јој је, као и многима прије и послије ње, донијела само несрећу. Удата је на силу (баш као и у Бориној драми) за извјесног Максута Рашитовића и након тога је протјерана из Врања.

Једном када су љепота и слава прошли, од Коштаниних “даира пуних златника” није остало ништа. Живот је провела у бједи и сиромаштву у страћари на периферији Врањске бање његујући двојицу својих синова и двије ћерке из мужевљевог првог брака.

Коштанин живот свео се на просјачки штап, биједу, сиромаштво и муку. За цигару и чашицу ракије по вароши је свима који су жељели да је слушају причала о старој слави, прохујалим временима, како је краљу Милану у уво пјевала “Славуј пиле, не пој рано” и како је баш она “ТА” Коштана Боре Станковића.

Вјероватно су управо тежак живот и јад и натјерали Малику да 1927. године тужи Бору Станковића тражећи да од славе његовог дјела добије дио новца. Она је била неписмена, али прича каже да ју је један адвокат убједио да могу извући дио ауторских права.

Тадашња штампа је о случају нашироко причала, али је већина била отворено на страни Боре Станковића. Коштана је из спора изашла као губитник, понижена и јавно исмијана.

“Е, хајд’ баш да одговорим моме “ортаку” Коштани.

Коштану, послије мог сјећања из дјетињства о њеној игри и пјевању по свадбама, први пут сам у животу видио у Врањској Бањи, када се „Коштана“ већ играла у Народном позоришту.

Сва њена причања о њеним доживљајима састојала су се у томе, да је частим ракије, а од моје жене, затим г-ђе Спасић и женске публике, да извуче који пар чарапа или коју реклу. Да она зна, по причању њених савременика, зашто су је прозвали Коштаном (кестен), одрекла би се тог надимка, а још мање би тражила лажно увјерење да је она била тај кестен.

Аналогно томе значило би, да сваки човек у Врању, који се зове Митке, имао би право да тражи тантијему.

Г. Влајко Коцић, народни посланик који хоће овај спор да заглади, боље би учинио, да у својој новој палати уступи Коштани једну собу и да је изложи на прозору, па би више зарадили и он и она, него што њена корисница и његова кирија износе.

С поштовањем Београд, 11. марта 1927.

Бора Станковић”

— одговор Боре Станковића на Коштанину тужбу

Тужан крај и вјечни живот на сцени

И тако је Малика наставила да живи просећи и молећи за помоћ док ју је старост неумитно сустизала. Најпознатију фотографију старице која је некада својом пјесмом и игром мушкарце доводила до лудила, а жене до гнева начиниле су Хелена Кинг и Вида Метенсон, васпитачице “Американског дома за ратну сирочад” у Врању.

Посљедње што се о њој чуло штампано је у Политици 6. априла 1941. године. Био је то примјерак новина који због нацистичког бомбардовања које је почело истог дана никада није пронашао пут до читалаца.

– А када је придобијете прича вам све много, много… Цигарета и који динар ту много помажу. Можда би хтјела да вам све понови, да још једанпут запјева и прстима затресе даире, али не може. Све је прошло. Њеним бићем господаре старост и биједа. Једино ракијом, када је има, греје старачку душу, а Максут је за то кори, што пије. На његове пријекоре га она молећиво гледа са затупјелим сјајем у очима као да би му хтела рећи: “Не дирај ме, још то ми је остало…” – забиљежио је неки стари новинар Политике свој сусрет са Коштаном.

Верује се да је Коштана – Малика преминула 1945. у 73. години живота у Врањској бањи.