Од стварања друге Југославије у Јајцу прошло 75 година. Антифашистичко вијеће народног ослобођења Југославије 153 одсутна делегата прогласило присутним.

ТРАСТ за истином прошлости је најбољи израз животне снаге у човхеку и нарочит облик његовог поштовања самог себе – записаће у „Знаковима поред пута“ Иво Андрић и додаће да су „све Дрине овог свијета криве; никад се оне неће моћи све ни потпуно исправити, али никад не смијемо престати да их исправљамо“.

Вратимо се за тренутак у јесен 1943. године. На фронтовима широм свијета долази до промјене ратних успјеха. Италија капитулира, савезници освајају афрички континент, на Источном фронту Црвена армија креће у контраофанзиву. Врх Комунистичке партије Југославије, који руководи и партизанским јединицама, иако су контролисали једва четвртину југословенске територије, доноси одлуку да удари чврст темељ будуће југословенске државе, сада већ увјерени у коначну побједу антифашистичке коалиције. Институционализовање револуције, преко војних и војнопозадинских органа, било је приведено крају.

ПОЧЕТКОМ новембра 1943. Јосип Броз Тито из Јајца шаље писмо предсједнику Антифашистичког већа народног ослобођења Југославије, Ивану Рибару, који се тада налазио у Хрватској. Обавјештава га да треба „најхитније сазвати пленум Авноја“, на коме ће се изабрати привремена влада.

Писмо је завршио речима: „Молимо шаљите мишљење, односно пристанак.“

Тих дана шаљу се депеше у готово све крајеве Југославије. Порука Словенцима, коју је поред Тита потписао и Кардељ, гласи: „На пут за пленум идите одмах у што већем броју“.

Сличну депешу Тито и Кардељ упућују и у Хрватску:

„Делегати нека буду у што потпунијем броју“.

НЕЋЕ ИЗДАЈНИЧКОГ КРАЉА

ПРИЈЕДЛОГ одлуке о забрани повратка у земљу краљу Петру Другом Карађорђевићу и одузимању свих права југословенској избјегличкој влади, коју су признавале све чланице антихитлеровске коалиције, био је централна тачка засједања. У записнику пише: – Сви вијећници, грађани и борци устају са својих мјеста и дуго и одушевљено аплаудирају. Двораном се проламају узвици: „Нећемо избјегличку владу!“, „Нећемо издајничког краља!“, „Живио Авној!“, „Живио Тито!“, „Живио Национални комитет, наша прва народна влада!“.

Депеше у остале крајеве Југославије битно су другачије. Тако је Црногорцима стигла порука:

– Било би ванредно добро када би од вас дошло неколико делегата на Пленум Авноја.

Србима у централној Србији:

– Било би ванредно важно кад би од вас дошло неколико делегата на Пленум Авноја.

Војвођанима:

– Пошаљите најхитније неколико другова за Пленум Авноја.

Тито од Македонаца тражи једино име једног њиховог функционера, кога зна само по псеудониму…

Депеша Босанцима је потпуно конспиративна и написана у првом лицу:

„Крени одмах са делегатима које можеш искупити, а понеси имена оних које овдје можеш заступати“.

У ПАУЗАМА припрема за друго засједање Авноја Тито позира вајару Антуну Аугустинчићу, за прву његову бисту, која ће бити постављена одмах иза говорнице Дома културе у Јајцу, гдје је одржан пленум. Са настајањем нове државе, рађао се и култ „највећег сина југословенских народа и народности“.

На скупу, на коме су донете историјске одлуке о укидању монархије, увођењу републике, формирању шест федералних јединица – Хрватске, Србије, Црне Горе, Словеније, Македоније и Босне и Херцеговине – и ударен камен темељац за увођење комунистичке власти у земљи, само двије од шест републичких и једне административно недефинисане, војвођанске делегације, имале су какав-такав кворум. Из Црне Горе је у Јајце дошло свих 16, из Босне и Херцеговине 46 од 53 изабрана делегата. Из Хрватске 37 од 78; из Србије 24 од 53; из Словеније 17 од 42; из Војводине два од осам. Из Македоније и Санџака није дошао нико. Простим сабирањем, лако је утврдити да је у Јајцу било знатно мање од половине изабраних делегата.

Ваља рећи и да је предсједник Авноја, хрватски политичар др Иван Рибар, на Првом засједању новембра 1942. у Бихаћу био представник Хрватске, док је у Јајцу преко наћи постао представник Србије. А у Предсједништву су били босански љекар и политичар Војислав Кецмановић, црногорски комуниста Иван Милутиновић, хрватски љекар Павле Грегорић, словеначки књижевник Јосип Видмар и босански пуковник Сулејман Филиповић, који је у љето, те 1943. године, усташку униформу замијенио партизанском. Војислав Кецмановић је водио цијели ток засједања и предлагао све кључне одлуке Авноја.

Из записника са овог засједања, који је публикован 1953. године, може да се реконструише цијели ток састанка. Предсједавајући ни за једну одлуку није тражио гласање, већ је примјењивао слиједећи принцип:

– Према вашем аплаузу могу само констатовати да смо једнодушно прихватили.

ПОСЛИЈЕ уводних поздравних церемонијалних говора, за говорницом се појавио Тодор Вујасиновић, извјестилац Верификационе комисије и делегат из Босне и Херцеговине:

– Мој би приједлог био да ми поред 142 поднесена пуномоћја присутних делегата верифицирамо не само свих 108 одсутних, већ да сматрамо вијећницима како 11 одсутних другова из Санџака, тако и 42 одсутна из Македоније!

Предсједавајући: – Прима ли се извјештај Верификационог одбора?

Узвици „Прима!“

Предсједавајући: – Прима ли се приједлог да се верифицирају пуномоћја одсутних?

Узвици „Прима!“ (аплауз)

Тако је легализовано да мањина од 142 делегата одлучује у име већине од 153 одсутна делегата и да се усвоји декларација којом је Авној проглашен „врховним законодавним и извршним представничким тијелом Југославије“ и „врховним представником суверенитета народа и државе Југославије као цјелине“.

Записник даље свједочи:

Предсједавајући: – Питам Вијеће да ли се слаже са приједлогом декларације?

Узвици „Слаже се!“ (буран аплауз)

Предсједавајући: – На основу једнодушног аплауза констатујем да је декларација Другог засједања Авноја примљена једногласно.

НА ДНЕВНИ ред послије декларације стигао је приједлог да се формира „Национални комитет ослобођења Југославије као врховни привремени орган врховне народне власти Југославије“, односно привремена Влада. Предсједник Националног комитета ослобођења и повереник за народну одбрану (читај: министар) постао је Тито, потпредсједници су били Едвард Кардељ, Владислав Рибникар и Божидар Маговац, повјереник за спољне послове др Јосип Смодлака, за унутрашње послове Влада Зечевић, за просвјету Едвард Коцбек, за народну привреду Иван Милутиновић, за финансије Душан Сернец, за саобраћај Сретен Жујовић…

Буран аплауз и узвици „Прима се!“ и „Живио Авној!“ – одјекивали су двораном Дома културе у Јајцу.

Предсједавајући: – Прима ли пленум ову одлуку?

Услиједили су узвици „Прима!“ и аплауз…

Предсједавајући: – Ова одлука, на основу једнодушног аплауза, примљена је једногласно.

КЊИЖЕВНИК Јосип Видмар у име словеначке делегације је предложио да се Тито прогласи за маршала. Доноси се одлука:

„У циљу да се ода заслужено признање другу ЈОСИПУ БРОЗУ ТИТУ, врховном команданту, за генијално руководство операцијама Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије, и за способност и истрајност коју је показао у њеном стварању и њеном војничком и политичком подизању на садашњи степен, а на основу одлуке Антифашистичког вијећа народног ослобођења Југославије од 29-XИ-1943. додјели назив МАРШАЛА ЈУГОСЛАВИЈЕ.“

Сви присутни устају. Буран и дуготрајан аплауз. Усклици „Живио Тито!“ Цијела се дворана, дупке пуна, пролама од овација Јосипу Брозу Титу, које трају више минута. Буран и дуготрајан аплауз се понавља неколико пута.

Предсједавајући: – Хоће ли ко да говори поводом овог приједлога?

Буран аплауз. Узвици „Прима се!“

Међутим, један догађај бациће историјску сјенку на одушевљење којим је овај приједлог прихваћен. Претходила му је Брозова одлука, донета четрдесетак дана раније, када је самог себе прогласио за маршала, о чему свједочи велики број диплома полазницима официрске школе, на којима се он потписао као „маршал Југославије“, подсјећају Новости.

Виртуелну одлуку да већину одсутних делегата Авноја у Јајцу прогласи присутнима, Тито ускоро претвара у лажну историјску чињеницу. Почетком 1944. године написао је текст у коме тврди је да је „на Пленуму судјеловало 240 делегата из свих крајева наше земље“. Коминтерновска машинерија у Москви текст преводи на енглески и преко обавјештајних канала успјева да га пласира у неколико утицајних листова у Америци и Великој Британији. Титово виђење Другог засједања Авноја штампано је на руском, бугарском и албанском језику. Тако је једна полуистина, о броју делегата на засједању Авноја у Јајцу, како је вријеме пролазило, све више постајала непобитна чињеница.