Миропомазани владари спајају божанске са овоземаљским законима и заповjестима, овлашћени чувари богочовечанског погледа на свијет и историјски изабраници Свете Тројице.

Миропомазање српских краљева

Цариград (Константинопољ) није био само „други Рим“, већ и, много више, „други Јерусалим“. Јер је земаљско царство схватано „за малена“ (као мало и привремено), а оно небеско – као истинско и једино заиста вриједно нашег дивљења и наших живота.

И сам Христос, и цар Константин (и сви Оци Цркве сабрани око њега), и наш „вјечни архиепископ“ Сава Немањић, и часни кнез Лазар Косовски… поврђују нам ову разлику у корист трновог, у односу на онај златни вијенац славе.

Тако да најважнији чин владарског крунисања није био у љепоти скупоцјене круне што гордо бљешти у дијамантима, нити у броју међународних силника који ће признати нечију краљевску титулу, већ у чину „миропомазања“ – у мистичном тренутку црквене потврде воље Божије над Његовим заступником (и чуваром друштвеног поретка) на земљи.

Миропомазани владари су зато они који спајају божанске са овоземаљским законима и заповјестима, овлашћени чувари богочовјечанског погледа на свијет и историјски изабраници Свете Тројице.

Као што је за политичку димензију крунисања неопходна потврда међународног збора најмоћнијих владара, тако је за духовну димензију овог (не само политичког, већ и) светог чина неопходан благослов Цркве.

И ту је суштина читаве приче око крунисања Немањиног сина и Савиног брата Стефана, али и све оно најважније по питању легитимитета његових насљедника „по престолу“ и „у Христу“.

Зато је кнез Лазар Хребељановић с правом у нашем народном предању називан царем, не због величине земље којом је владао (бранио је и њом мудро управљао), већ због става и подршке Цркве њему, а не Мрњавчевићима, Вуку Бранковићу, Николи Алтомановићу или неком од бројних зетских, јужносрбијанских и босанских претендената на Душанов и Урошев упражњени трон. Подршка српске Цркве је одредила и Лазаревог сина, Стефана Високог за његовог насљедника, упркос „реалном стању ствари“ по коме овај (тада дванаестогодишњак) српски принц није имао ниједан од иначе неопходних услова за преузимању владарског жезла (уз помоћ своје племените мајке Милице, поријеклом од Стефана Немање, а преко његовог најстаријег сина Вукана).

Потврда светосавске Цркве је одмах одлучила и коначно преломила питање легитимитета (слично као и у Лазаревом случају) , па је син омиљеног Светог Кнеза постао неприкосновени и неупитни владар (ускоро и деспот) средњовјековне Србије прве половине петнаестог вијека…

У том смислу, ваља нам разумјети и улогу Карађорђа Петровића, као истинског „вожда Србије“. Јер он није био „први међу једнакима“ само одлуком устаничког сабора и својом након тога показаном храброшћу и одлучношћу, већ и благословом Цркве.

Многи не знају како је „вољом српског народа“ Карађорђе „помазан светим миром“, наслеђујући тако некадашње српске владаре (краљеве, цареве и деспоте).

Црквени обред владарског миропомазања извршио је шабачки епископ Антим, 1807. године и тако овог јуначког војног вођу устанка (мистично и конкретно) уздигао у ранг правог „државоуправитеља“ и свенародног вожда обновљене и поново у историји усправљене Србије. О томе нам свједочи Прота Матија Ненадовић (у својим „Мемоарима“), лични свједок и поуздани тумач оваквог једног догађаја.

На овај начин је поново успостављен цјеловити континуитет са свим оним што је представљала средњевјековна српска држава.

Нажалост, касније се овај богоугодни и благословени обичај ставио постранце, препустивши мјесто много агресивнијим политичким акцентима и приоритетима.

Ипак, имамо ту још два племенита изузетка – у случајевима у Жичи миропомазаних српских владара – краља Александра Обреновића и, петнаестак година касније, краља Петра Карађорђевића.

За случај Карађорђевог унука Петра многи знају, али за светотајинско, краљевско „миропомазање“ његовог трагично страдалог претходника, кнез-Милошевог праунука Александра, ретко ко зна (баш као и када је ријеч о Вождовом владарском миросању).

Александар Миланов Обреновић не само што је био дубоко вјерујући човјек, заслужан за спасење Хиландара, чување наших старих рукописа и обнову многих српских манастира, већ је и био миропомазан пред Богом, руком најпопуларнијег и најзначајнијег српског духовника те епохе, београдског митрополита Михаила (Јовановића).

Прије тога се припремао у Раваници и Љубостињу, гдје је провео и читаву ноћ у бдењу и молитви. Да би се „вјенчао са Србијом“ у седмовратој Жичи, под благословом наше Свете Мајке Цркве, наводи се на ФБ профилу Драгослава Бокана.

А поводом његовог духовног крунисања (светим миром) упаљене су, по први пут послије пет вијекова, и оне џиновске завјетне свијеће које је за собом оставила кнегиња Милица (у малој схими Евгенија, а у великој – Ефросинија) да се запале кад Србија буде коначно ослобођена сужањства и ропства.

Нажалост, овај историјски оклеветани и неправедно потцјењени српски владар је, ускоро након свега тога, био исјечен на комаде сабљама својих заклетих официра и издајом врха тадашње друштвене и политичке елите.

По плаштом „најбољих намјера“ (можда и сасвим искрених, сам Бог то једино зна), извршено је брутално убиство миропомазаног српског владара, чиме ће се симболично најавити и распеће његовог руског парњака, Светог Цара Мученика Николаја Другог. И један и други ће бити убијени заједно са својим супругама (краљицом Драгињом Обреновић и царицом Александром Романов), хицима из револвера. С тим што је у српском случају све то „допунио“ и крвави пир сабљама.

И један и други су били претходно издани од својих „највјернијих“ поданика и војсковођа, а „у име народа“ и „његове правде“.

Ново вријеме и његови обичаји су дошли на историјску сцену, а преко жртвоприношења непоменику двојице миропомазаних православних владара.