Педесетих година Америчка обавјештајна служба сачинила је шпијунске извјештаје из Чачка. Сада се са ових докумената постепено скидају ознаке тајности. Од почетка овог, ЦИА је јавности на увид ставила 13 таквих, „чачанских” докумената који су деценијама, у архиви у Вирџинији, боравили под ознаком „тајна” или „повјерљиво”.

Илустрација

Шта су обавештајци водеће силе свијета могли да траже и њима важно нађу у паланци која је у то доба (1948) имала само 13.000 душа, и тек се усправљала послије страшних ратних година? Занимало их је, прије свега, шта се ради у војсци, армијским и новим индустријским предузећима. Привредна и војна шпијунажа биле су основни задаци, па је само један од 13 речених докумената, и то из 1951, садржавао податке о антикомунистичком покрету отпора у западној Србији.

„Из данашњег угла лако је уочити да су ти шпијунски извјештаји били језгровити, са подацима скоро стопостотно тачним. А тамо гдје је шпијун био у недоумици, назначио би да је податак непровјерен, преузет из штампе или је ријеч о индицијама. Ако нешто није видио, навео би да је вијест добио од „информатора”, дакле од нашег човјека доушника, врбованог или плаћеног -рекао је за РИНУ новинар Гвозден Оташевић, који је написао књигу „Шта је ЦИА тражила у Чачку“.

Из Чачка у Америку тада су стизале информације о борбеном поретку у ЈНА, шпијуни су јављали и да припадници Кноја никад нису утврдили ко је из канцеларије у Трстенику украо планове за конструкцију авионских мотора и да празне вагоне на жељезничком колосјеку у чачанској Фабрици хартије вуку четири вола.

– У извјештају (22. новембар 1949) о градњи хидроелектрана у Међувршју и Овчар Бањи стоји да је на првој завршено 17, на другој 40 одсто радова, и додаје. Кад је прављен план о подизању те двије хидроелектране, предвиђено је да се турбине увезу из Чехословачке. Послије прекида односа са том земљом, југословенски инжењери се надају да ће им Британци испоручити опрему. Петогодишњим планом предвиђено је да ће ове електране бити завршене до 1950, а 1951. бити стављене у погон. На овим пословима упослене су добровољне радне бригаде, али радови напредују веома споро, и ако се настави тим темпом посао неће да буде завршен прије 1955. Завршен је, иначе, 1954.године, шпијун се преварио за једну годину – написао је Оташевић у својој књизи.

Најопширнији је био агент који је послао извјештај (19. март 1951.) о чачанској Фабрици хартије. Пописао је димензије свих зграда и све машине, јавио да фабрички парни генератор дневно троши 30 тона угља лошијег квалитета, а да је „технички директор фабрике инжењер Енвалд, који није комуниста”. Поручио је, такође, да фабрика има жељезнички колосјек којим вагоне, пошто се испразне, „вуку четири вола”.

До појединости је била покривена дјелатност Војнограђевинског предузећа „Ратко Митровић” из Чачка, у извјештајима од 23. августа 1951. и 17. јануара 1952. Тих година колектив је био од државне важности, јер је „Ратко Митровић” подизао три војне фабрике у овом дијелу државе, „Слобода” у Чачку, „Милан Благојевић” у Лучанима и „Прва петолетка” у Трстенику.