Ћирилица је писмо које се користи у неколико словенских језика, као што су: белоруски, бугарски, македонски, руски, русински, српски и украјински, а такође и у већем броју других језика у областима Евроазије, првенствено на просторима бившег Совјетског Савеза. Ознака савремене ћирилице према ISO 15924 је Cyrl 220, а њене старословенске варијанте Cyrs 221.
Савремена ћириличка писма су базирана на старословенској ћирилици,[2][3] која је настала на јужнословенским просторима, у време када су многе, првенствено источне јужнословенске области, биле под влашћу Првог бугарског царства.[4]
Ћирилицу и глагољицу су формулисали било Ћирило и Методије који су донели хришћанство код Јужних Словена, или њихови ученици.[5][6][7] То је основа алфабета који се користе у разним језицима, бившим или садашњим, у деловима југоисточне Европе и северне Евроазије, а посебно код оних са словенским пореклом, и код несловенских језика који су под утицајем руског језика. Године 2011, око 252 милиона људи у Евроазији је користило ћирилицу као званични алфабет у својим националним језицима, при чему Русија обухвата око половине тог броја. Са пријемом Бугарске у Европску унију 1. јануара 2007, ћирилица је постала треће званично писмо Европске уније, након латинице и грчког писма.[8]
Ћирилица је изведена из грчког унцијала, проширена словима из старијег глагољичког алфабета, укључујући неке лигатуре. Та додатна слова су додата за старословенске гласове који нису присутни у Грчком. Писмо је названо у част два византијска брата,[9] Ћирила и Методија, који су раније креирали глагољичко писмо. Модерни научници верују да су ћирилицу развили и формализовали рани ученици Ћирила и Методија.
У раном 18. веку ћириличко писмо које је коришћено у Русији је знатно реформисано по налогу Петра Великог, након његовог повратка из дипломатске мисије у западној Европи. Нова форма слова је постала ближа латинском писму, неколико архаичних слова је уклоњено и неколико слова је лично дизајнирао Петар Велики (као што је „Я”, које је било инспирисано латиничким словом „R”). Западноевропска типографска култура је такође прихваћена.[10]