Мика Антић рођен је 14. марта 1932., а умро 24. јуна 1986. године. Био је српски писац, новинар и филмски радник.. Овај изузетни пјесник и лиричар остаће упамћен по томе што је објавио више од 30 књига, а радио је и на филмовима Свети пјесак, Доручак са ђаволом. Познате су и његове збирке пјесама: Испричано за прољеће, Плаво небо, Риждество твоје, Псовке нежности, Концерт за 1001 бубањ, Гарави сокак, а можда су широј публици најпознатије остале његове пјесме за дјецу: Плави чуперак, Посљедња бајка, Насмејани свет шашава књига, Прва љубав, Свашта умем.

Мика Антић

Занимљива је анегдота о првој пјесми коју је Мика Антић “написао”:

“Никада у животу нисам написао прву пјесми, већ другу. Прву сам преписао од Десанке Максимовић. Тада сам био ученик трећег разреда основне школе у једном селу које је било јако далеко, помало без књига и свезака, а са писаљкама смо писали на таблицама.

Ја сам се докопао те Десанкине књиге која ми се страховито свидјела и одабрао једну лијепу пјесму, преписао сам је и прогласио за своју. Село је село и врло брзо се прочуло како сам написао једну дивну пјесму. Сви су климали главама и говорили како ћу једног дана бити велики пјесник. Другу пјесму послије нисам смио да препишем да ме не ухвате, а бојао сам се и да је сам напишем јер сам знао да ће бити лошија.

Тако сам од славе живио цео тај трећи разред. На крају школске године дјечацима и дјевојчицама који су одлични ђаци дају се књиге на поклон. И ја сам добио књигу, мада нисам био сасвим добар ђак и стално сам нешто замуцкивао, а замуцкујем и данас. И онда када треба нешто да кажем, док то изговорим, они ми кажу да сједнем и дају ми неку средњу оцјену.

За разлику од других које су биле отворене, моја је књига била запакована у фину хартију. Када сам је отворио, видео сам да је то иста она књига Десанке Максимовић. Мој учитељ ми је тако на један фин и перфидан начин дао до знања да сам нешто украо. Велика је срећа што је он то тада урадио, да није, можда бих крао цијелога живота и онда вјероватно никада не бих имао задовољство да нешто сам направим. А највеће је задовољство кад човјек нешто сам створи”.

Пјесник се женио три пута. А овако је говорио о браку и музици:

“Од брака до коњака само је пола корака. Од друма до рума само разрока шума ума… Свако има своју пјесму. Ја немам своју жену, свој тип жене. Све жене на свијету су ми се допадале и све музике на свијту, наводи Википедија.

Одушевљавао сам се Римским Корсаковим, Чајковским, Бетовеном, чак и неким тешким Вагнеровим партијама, а у исто вријеме био сам спреман да лумпујем уз грчке и македонске пјесме. Оливера Драгојевића и неке далматинске пјесме слушао сам и педесет пута, као уосталом и неке међимурске и мексичке пјесме. Био сам у стању да бесомучно слушам све, од регтајма до најмодернијег џеза. Све оркестре, правце и стихове. Какво сам блиставо вријеме проводио у Њу Орлеансу и истовремено мислио на дане и ноћи проведене са чика Јаником Балажом”.

Мика Антић живео је правим боемским животом. Вријеме је најрадије проводио у кафани, а честа алкохолисања и цигарете ослабиле су његово здравље. Умро је 24. јуна 1986. године.

Последње писмо је написао комшиници Дуди:

“Дудо,

Кад ме буду износили, нека прочитају ‘Бесмртну пјесму’. А кад ме покопају, нека Јаника Балаж или Тугомир одсвира Пиро манда коркоро. Нико не смије да ми држи говор”.