Зашто је Броз избацио из КПЈ Благоја Нешковића: Супротстављао се политици националног слабљења Србије науштрб јачања Југославије. Како је маршал пред Стаљином рекао да се стиди што је Хрват

Благоје Нешковић

Др Благоје Нешковић је рођен 1907. у Крагујевцу, завршио је Медицински факултет у Београду, био је члан Комунистичке партије Југославије од 1935. године и учествовао је као борац и љекар у Шпанском грађанском рату.

У току Другог свјетског рата био је секретар Покрајинског комитета КПЈ за Србију. По ослобођењу, на оснивачком конгресу Комунистичке партије Србије, маја 1945, изабран је за секретара ЦК КП Србије и постаје први предсједник Владе Србије у новој Југославији. Те дужности обавља до 1948, када је изабран за члана Политбироа ЦК Југославије. Четири године касније, 1952, постављен је за потпредсједника Владе Федеративне Народне Републике Југославије. И ту је крај његове политичке каријере у држави којој је посветио сав дотадашњи живот. Оптужен је за „спровођење опортунистичке политике и за сарадњу са Информбироом“ и искључен је из партије.

На први поглед, типична биографија револуционара из поратног периода, која је објашњавана слоганом „Револуција једе своју дјецу“. А, заправо, у позадини процеса против Нешковића, који је био прва Титова добро осмишљена и организована хајка према неком партијском руководиоцу, јесте његова одлучност да се супротстави политици националног слабљења Србије науштрб јачања Југославије.

Српски комунисти из рата ће изаћи са огромном хипотеком, анатемом наслијеђеном од Коминтерне, да су Срби хегемонисти који уживају привилегије на експлоатацији осталих народа, без обзира на то што су поднијели највеће жртве за ослобођење. Модел српске кривице пренијет је и у нову Титову Југославију.

Прво видљиво размимоилажење између Броза и Нешковића десиће се већ 1946. године, када ће „највећи син наших народа и народности“ и будући „троструки народни херој“ показати прве знаке антисрпства. Тито ће тада Нешковићу пренијети захтјев румунских руководилаца Георгијуа Дежа и Ане Паукер за анексију „влашке области у Источној Србији“.

– Другови Румуни сматрају да је то њихов народ и њихова територија – изговорио је Броз, очигледно спреман на договор са Румунима.

– Нема говора ни о каквој „влашкој области“ у Србији – био је изричит Нешковић.

Али послије другог сусрета, Тито је поново ставио на дневни ред Дежов захтјев за „влашку област у Источној Србији“. Нешковић, као први човјек Народне Републике Србије, остао је упоран у одбрани интегритета Источне Србије.

Пошто је очито „нешто обећао“ Дежу, Тито је покушао нови маневар, неку врсту компромиса, па је Миловану Ђиласу наредио да се Власима дају национална права, школе на матерњем језику, културне установе, листови, радио-станица… Ђилас је преко Агитпропа и Митре Митровић покушао да спроведе Титове директиве о обнови националне свијести Влаха, али доживјели су непријатно изненађење. Власи су одбили да њихова дјеца у школама уче на свом језику, са образложењем да немају писмо. Истовремено, долази и до Резолуције Информбироа, и то спријечава „влахизацију“ Источне Србије.

Тито са генералима

– Тито и Кардељ најурили су из Истре и последњег Италијана, напунили су скрапе побијеним припадницима овог народа, који нису хтјели да напусте своја огњишта, а од Србије су тражили да се Власи прикључе Румунији – рекао је, 30 година касније, Благоје Нешковић Добрици Ћосићу, подсјећају Новости.

Нешто прије ове румунске иницијативе о преузимању дијела српске територије дошло је и до примјетног захлађења односа између лидера југословенске државе и челног човјека Републике Србије. Нешковић ће се појавити у првој делегацији која је, на челу са Титом, ишла у посјету Совјетском Савезу. По устаљеном протоколу, посјета се завршавала пријемом код Стаљина. На вечери, са ритуалним руским испијањем „перцовке“ и здравицама, Стаљин је најпре наздравио „херојском српском народу, једином словенском народу који је у најтежим данима рата против фашизма био вијеран Русији, док су се хрватски пукови борили уз Немце у Стаљинграду“.

Завршавајући здравицу, Стаљин је наздравио Нешковићу. Он се нашао у непријатном положају што је Стаљин, њему као Србину, дао већи значај од Тита, па је одлучио да не одговори на здравицу. Умјесто њега учинио је то Тито, изговоривши, са сузама у очима, да се стиди што је Хрват. Да ли је Броз заборавио да је само неку годину раније, у децембарском броју „Пролетера“, органу ЦК КП Југославије, 1942, лично потписао текст о намјерама Срба да „србизују Хрвате и Словенце“, а да су Хрвати „као најснажнија индивидуалност међу осталим угњетеним народима Југославије давали најжешћи отпор против такве великосрпске националне политике“. Или није имао храбрости да тај свој став понови пред великим вођом светске револуције.

У вријеме принудног откупа пољопривредних производа који је трајао седам година, све до 1952, Србија је била крваво оптерећена и давала је две трећине цјелокупног откупа у Југославији. Када се Нешковић супротставио том односу, на једној расправи највишег руководства, Броз му је запријетио да ће га послати у Сибир и рекао му је да је његова сељачка политика кулачка. Нешковић је устао и напустио састанак. Ђилас и Ранковић су трчали за њим да га врате назад.

И приликом доношења првог Петогодишњег плана и у току његове реализације, истицао је сумњу да Кидрич и Лескошек раде на штету НР Србије, а у корист Словеније.

На састанку Политбироа, непосредно послије Резолуције Информбироа, на коме је процјењивана одбрамбена моћ земље у случају да буде нападнута од Совјетског Савеза и његових сателита – Мађарске, Румуније и Бугарске – опет се супротставио Титу. На питање како ће се држати Србија ако је нападне Црвена армија, Нешковић је одговорио да Срби неће пуцати у Русе, а бориће се против Мађара, Бугара и Румуна.

То се Титу, а и другим члановима Политбироа, није допало. Међутим, о овој његовој одважној процјени о држању српског народа није заузет никакав политички став.

У то вријеме код Броза стиже у посјету Ален Далес, један од директора ЦИА. По повратку у Вашингтон, Далес даје изјаву да је Тито на његово питање: „Ако дође до рата између западних демократија и СССР, на којој страни ће бити Југославија?“ – дао одговор да ће земља бити на страни Запада.

Нешковић је посумњао у истинитост текста у „Њујорк тајмсу“. Отишао је код Тита да провјери да ли је он то стварно рекао, да ћемо бити на страни Америке и капитализма. Тито је не трепнувши потврдио да су то његове ријечи. Нешковић је бурно реаговао и питао га одакле му право да такву судбоносну одлуку доноси сам, без договора са Партијом.

И КОСОВО КАО ГРИЈЕХ

ЈЕДАН од већих гријехова Благоја Нешковића је био и његов однос према Косову у Метохији. Непосредно пред изборе за Уставотворну скупштину 1945. године, он је члановима Обласног комитета, који су заговарали аутономију у новој држави, због многобројне шиптарске мањине, рекао да они могу да буду само округ у оквиру Републике, објашњавајући да су Шиптари тешки грешници из рата. Наравно, то није одговарало Титу, јер је он већ направио другачији аранжман са Енвером Хоџом.

– Његове очи дивље мачке севнуле су звјерском мржњом. Рекао је бијесно: „Ја одговарам за Југославију! Ја о њој одлучујем.“ Разговор је био завршен. Знао сам да с њим посљедњи пут разговарам. На идућу сједницу Политбироа нисам позван. Послије неког времена позван сам да одговарам пред партијском комисијом, на челу са Ђиласом… – забиљежиће Добрица Ћосић ријечи Благоја Нешковића далеке 1976. године.

Послије Шестог конгреса, страни новинари су питали Јосипа Броза зашто је смијенио Нешковића. Одговорио је: „Зато што је више вјеровао њима него нама.“

– А ја бих на то могао рећи да нисам слијепо вјеровао ни једнима ни другима – рећи ће Нешковић историчару Венцеславу Глишићу.

После избацивања из партије, вратио се тамо одакле је кренуо у Шпанију 1937, у Завод за судску медицину, гдје је по завршетку Медицинског факултета био асистент. У болничкој мртвачници започео је своју другу, блиставу каријеру – каријеру научника. Магистрираће и докторирати. Основаће потом Биолошку лабораторију, гдје се посветио изучавању ћелије и постигао изванредне научне резултате. Открио је периодизацију развоја малигне ћелије. Постао је професор и шеф Експерименталне онколошке лабораторије Медицинског факултета.

Када је 1983. године добио Октобарску награду Града Београда за свеукупан допринос науци, на тренутак је помислио да му је послат сигнал да је дошло вријеме да буде рехабилитован. Али Петар Стамболић и партијски функционери који су, додворавајући се Титу, спроводили у дјело његову идеју – слаба Србија, јака Југославија – још су држали све конце у својим рукама. И наравно, од рехабилитације није било ништа. Преминуо је наредне, 1984. године, у Београду.

– Био је човјек подвига. У овом добу, у Србији, нема човјека који се више успио у политици и науци – записао је Добрица Ћосић.