Крајем 1914. године Турска је ушла у Први свјетски рат на страни Њемачке и Аустроугарске. Нијемци су жељели да борбе пренесу у Азију, како би Енглеску угрозили у Индији и Египту. А за то им је био потребан рашчишћен пут за Цариград који је ишао преко Србије, долином Велике Мораве.

Зашто се ратовало

Кад је Србија одбила да с Њемачком и Аустроугарском склопи сепаратни мир и остави савезнике на цједилу, Берлин и Беч донијели су одлуку о офанзиви. За савез против Србије придобили су и Бугарску. Иако су јој Русија и остала савезнице гарантовале да ће добити дио Македоније ако остане неутрална, Бугарска се одлучила за другу страну, јер јој је обећано пола Србије, дио источно од Велике Мораве.

Српска влада брзо је од своје обавештајне службе добила податке о новој политици Софије. Врховна команда закључила је да је питање времена кад ће започети нова њемачко-аустроугарска офанзива, овог пута подржана новим противником – Бугарском. Стога је био припремљен план напада на бугарску војску у за њу најосетљивијем тренутку, у време мобилизације и груписања. Али владе њених савезница извршиле су директан притисак на Александра Карађорђевића и Николу Пашића да се не придузимају акције против Бугарске и „Софија не провоцира“ – вјеровало се њеним службеним изјавама „да напад на Србију није у плану“! У подне 5. октобра 1915. године почео је напад на цијелом фронту од Кладова до Вишеграда. Послије артиљеријске припреме дуже од 36 сати, у зору 7. октобра Аустроугари су форсирали Саву и Дунав код Београда. Рачунајући на обећања савезника да ће послати помоћ, српска Врховна команда све резерве послала је у помоћ одбрани Београда.

Без објаве рата

Бугарска војска у ноћи између 13. и 14. октобра напала је Србију без објаве рата. Зона њеног дејства била је од Неготина до Лесковца. У почетку је, због лоших временских услова и неповољног терена, напредовање Бугара било споро. А и српска војска је пружала очајнички отпор. Али послије десет дана борби, с неупоредиво више војника и надмоћнија у артиљерији, Прва бугарска армија је продрла 90 километара у дубину српске територије и освојила области око Ниша и Алексинца. Тиме је била пресјечена долина Мораве. Друга бугарска армија је продрла у Македонију и за седам дана освојила Куманово и Велес, док је Скопље пало у руке бугарске војске 23. октобра. Уз помоћ побуњених Албанаца, који су српску војску нападали с леђа, Бугари су тринаест дана од почетка напада заузели Качаничку клисуру, чиме је био пресјечен и посљедњи путни правац ка Егејском мору. Једини правац за повлачење српске војске остао је преко Косова, ка Албанији, њега је сачувао командант Моравске дивизије пуковник Љубомир Милић, који је због овог унапређен у генерала.

Пораз три дивизије

Друга бугарска армија је средином новембра 1915. године у силовитом налету поразила три француске и једну британску дивизију под командом генерала Мориса Сараја. Одсјецање правца кроз Качаник и овај пораз навели су Сараја да одустане од покушаја да помогне Србима и да се повуче ка Солуну.

Посљедице

И непријатељи и савезници очекивали су да ће Србија признати пораз и затражити склапање мира. Али на сједници владе у Крушевцу 29. октобра 1915. закључено је да се отпор настави. Након што су српске трупе онемогућене да се пробију према Скопљу и да се затим споје са савезничким трупама на југу, влада и Врховна команда одлучиле су се на повлачење на албанску обалу, одакле би српска војска била евакуисана. Наредба за повлачење издата је 25. новембра 1915. године.