Три пута је остајала без крова над главом. Два рата однијела су јој скоро све најмилије. Преживјела је два логора и издржала комунистички погром. Умрла је 1970 године.

У свом вијеку ова жена више је туговала и стријепила него што се веселила и радовала. Три пута је остајала без крова на главом. Рађала је, али јој је друго дијете с Дражом, с којим је изродила четворо, умрло у пеленама. Два свјетска рата однијела су јој скоро све најмилије. Преживјела је два логора и издржала комунистички погром. Мрцварили су јој, осрамотили и убили мужа. У комунистичким казаматима чамило јој је двоје дјеце.

Јелица је рођена у официрској породици. Њен отац Јеврем, пешадијски пуковник, потрудио се да му четири кћери и син заврше највише школе тог доба које су постојале у Србији, а и у Њемачкој. Одлазећи у посјету брату Боривоју који је био на војној академији, Јелица упознаје његовог најбољег пријатеља, тада младог официра Драгољуба Дражу Михаиловића. Ипак, све остаје само на погледима. Живот је хтио да се она уочи Првог свјетског рата уда за професора књижевности Радивоја Лазаревића, рођеног брата Даре Ћосић, мајке писца Бранимира Ћосића. Младенци су живјели у Призрену, гдје их је затекао Велики рат.

Разарањима измучену Србију напада и тифус који јој „узима“ мужа. Јелица је тада била у петом мјесецу трудноће. Али је из Призрена морала у бјежанију, јер су бугарскеи балистичке снаге отпочеле с крвавим пиром и одмаздом над српским православним становништвом. Измучена од дугог пјешачења стигла је у Крушевац, гдје су јој кров над главом понудиле и сву бригу о њој преузеле стара мајка и сестре Олга, Ана и Даница.

У рано прољеће 1916. године Јелица рађа здраву дјевојчицу Радмилу. Једина преостала мушка глава, њен брат Боривоје, с Дражом заједно пролази најтежу голготу српског народа. Боривоје гине на Церу. Сахрањен је на Глоговцу (касније су посмртни остаци пренесени у Београд), гдје и данас на заједничком споменику стоји прекомандован у Скопље као капетан друге класе, као наставник у тамошњој војној школи. У Душановом граду, Јелица је родила синове Бранка (1921) и Љубивоја (1922), који је послије неколико мјесеци умро. Ипак, прерана смрт дјетета није их обесхрабрила и у наредним годинама добили су Војислава (1924) и ћерку Гордану (1927). Као одличног официра, војни врх 1931. године распоређује Дражу у Гарду. Пошто нису имали пуно новца, купили су малу приземну кућу у Београду, направљену од блата и прућа у Брегалничкој улици.

Од Марије Јовановић, тада 87-годишњакиње, свједока на Црвеном крсту, комшинице породице Михаиловић, сазнали смо својевремено појединости о животу Јелице Михаиловић прије, за вријеме и послије Другог свјетског рата.

„Јелица је била изузетна жена. Она и Дража били су врло друштвени, па је цијели комшилук знао да се скупи у њиховом дворишту. Ја сам тада била дјевојчица и по цијели дан сам се играла с Бранком, Војиславом и Горданом. Пошто је вољела дјецу, стално нам је мјесила пите и кувала слатко жито“, објашњавала је ова жена.

„Нису имали ништа луксузно. У кући су биле четири просторије. У једној собици је био Дражин дрвени шифоњер, гдје је држао своје књиге, у другој је био шпорет на дрва, около дрвене клупе умјесто столица. Нису имали ни купатила, већ у дворишту пољски клозет, а мало подаље и чесму. У прикрајку невелике авлије била је штала, у којој је Дража држао војничког коња, који му је слиједовао као гардијском официру.

„Од наше саговорнице, која је иначе ћерка Петра Ђорђевића, службеника Британске амбасаде прије Другог свјетског рата, Недељник је сазнао досад непознате детаље.

„Дража је нешто раније, крајем 1940. године, позван у команду. Сјећам се, те ноћи га је испратила Јелица с дјецом не слутећи да га дуго, дуго неће видјети. До почетка рата Дража је био на маневрима негдје у Босни, а касније га је рат затекаоу Добоју одакле је, с дијелом команде отишао у шуму, не признајући капитулацију, да се бори против окупатора.

Јелица је током рата преживјела праву голготу. Три пута је хапшена. Приликом другог хапшења 1942. године, све ствари су јој из куће однијете. Ни иглу нису оставили. Кад се у јесен 1943. вратила, комшилук јој је дао нешто покућства, чак и обућу и одјећу. Било је тужно гледати у каквом се стању налази жена човјека који је командовао краљевом војском у отаџбини.

„На основу докумената до којих је дошао Недељник, Јелицу као и њихове комшије Ђорђевиће (за Маријиног оца се сумњало да је британски шпијун, убијен је на Бањици средином априла 1944. године) у јесен 1941. године хапси Гестапо. Мир је потрајао до прољећа 1942, кад Недићево министарство полиције тражи од Нијемаца да се хапсе и у логор воде породице четника.

„Не видим разлога да син и ћерка Драже Михаиловића могу слободно да живе у Београду, што је случај с многим породицима оних који су у шуми…“, писало је у елаборату поменутог Министарства који је упућен команданту њемачких трупа у Србији генералу Бадеру. Нијемци одмах расписују објаву тражећи од Драже и његових официра да се предају, или ће им похапсити породице. Кад то нису хтјели да учине, услиједила су хапшења и одвођења у логор на Бањици. Приведени су Јелица, Бранко и Гордана. Дакле, априла 1942. похапшена је не само ужа породица, него и фамилија команданта Равногорског покрета, који је одбио да се преда њемачком окупатору.

Поред жене и дјеце, стрина и њихове дјеце, ухапшени су и Дражина сестра Видосава, зет Драгоје и сестричина Даница. Чим су похапшении одведени у логор Бањица, Јелица је с ћерком Горданом, Дражином сестром Видосавом и сестричном Даницом, одведена у женску собу 35 на другом спрату логора, у којој је било 50 српских заточеница, међу којима највише скојевки, али и жена, ћерки и сестара четничких официра. Ту су биле, на примјер, жена и ћерка Николе Калабића. У истој соби била је заточена и Србијанка Букумировић, одакле је одведена на стрељање.

Послије Другог свјетског рата, ова предратна комунисткиња проглашена је за народног хероја. Гестапоу је било свеједно да ли су заточенице биле из четничких или партизанских породица, јер су им и једни и други били противници, па су и преко њихових породица хтјели с њима да се разрачунају.

Јелица је с ћерком и Дражином сестром и сестричином послије мјесец дана пребачена у такозвану „талачку“ собу, гдје су биле заточене жене високих четничких официра и партизана, свих који су се борили против окупатора.

Чим су довођене у логор, узимани су им отисци прстију и прављена основна биографија. С том документацијом затворенице и затвореници боравили су у логору. Оне за које документација није прављена, одмах су стрељане. Заточени су послужили за уцјену, како би се њихови мужеви, очеви, браћа и остали најближи сродници, под претњом да ће им ликвидирати породице – предали! Под назнаком „Таоци“ Одјељења специјалне полиције Управе града Београда, под бројем 2. и редним 1. заведена је супруга Драже Михаиловића – Јелица, за коју се овдје наводи да је рођена 27. августа 1895. године у Београду, од оца Јеврема Бранковића и мајке Љубице рођене Крецловић, да је основну школу и гимназију завршила у Београду, студирала права, али није дипломирала. Да поред српског говори и њемачки језик. У документацији наилазимо и на пет отисака прстију Јелице Михаиловић, што је била стандардна процедура приликом довођења у злогласни логор Бањица. Пише и да је имала надимак Лена.

Иста спроводница направљена је и за Јеличину и Дражину ћерку Гордану, која је датирана под бројем 30. У њој се, поред општих података, као и за мајку, наводи да је рођена 12. фебруара 1926. године и да је завршила шести разред гимназије. На наредној страни, гдје је такође дала отиске прстију, својеручно је написала: Ја сам ученица шестог разреда гимназије.

А на слиједећој је њен лични опис: мала, смеђа, уста правилна, зуби здрави, особених знакова нема…Одјељење специјалне полиције УГБ на страни 33 истог документа региструје и основне податке о Јеличином и Дражином сину Бранку, за којег се наводи да је рођен у Скопљу 22. априла 1921. године, да је завршио Виши течајни испит и велику матуру, адреса као за мајку и сестру Брегалничка 24, Београд, с тим што се за Бранка у „Пропратници“ дословно каже да је син „Драже Михаиловића, ухапшен као талац одметнутог официра“. За разлику од мајке и сестре, Бранко није одведен у „талачку“ собу, већ се једно вријеме налазио на другом спрату логора Бањица, повремено пребациван од собе 66 до 68, гдје је био заточен и један број оних који нису дочекали слободу. У тим собама, гдје није било кревета већ некаквих „пустекија“, налазило се и по 120 затвореника. Њима је дозвољавано да у цик зоре буду изведени до купатила, потом добију храну на ходнику, мало прошетају, па опет натраг до првог мрака. Било какве физиолошке потребе током дана нису дозвољаване ниједном заточенику изван собе у којој су се налазили, што јасно свједочи какав је ово био казамат, пише Недељник.

Трагајући за документима о судбини Јелице Михаиловић, Недељник је дошао до сазнања да је она из логора Бањица пуштена нешто прије своје дјеце, али не на слободу, него је пребачена у полицијски притвор, гдје је била до 18. новембра 1943. године.

Бранко и Гордана су логор Бањица напустили 24. октобра, али их мајка није пронашла кући, пошто је и она након двадесетак дана изашла на слободу. Јелица је ово, како стоји у Записнику полицијског агента Бориса В. Ристовског, који је штамбиљем овјерио шеф Одсјека треће полицијске управе 5. фебруара 1944, одмах пријавила надлежним властима у Београду.

У јесен исте године у Београд долази њемачки генерал Херман Нојбахар за главнокомандујућег дипломату за Балкан, који је познат по томе што је, увидевши да Нијемци почињу да губе рат на источном фронту, укинуо до тада сурову одмазду „сто за једнога“! Недићу и Љотићу саопштава да није добро да се чини ни одмазда над дјецом оних који су у шуми, па и Дражина дјеца бивају пуштена из логора.

Бранко и Гордана тајно се пребацују на Равну гору. Гордану су у селу Субјел чували четници, а Бранко је у прољеће 1944. године завршио Другу класу Равногорске академије у селу Браићи. Добија чин потпоручника и бива распоређен у Косјерићку бригаду. Касније су обоје пали у руке партизанима…Пораз нациста Јелици не доноси слободу. Мужа јој хапсе. О Дражи говоре као о крволочној звјери. Монтирано суђење траје, мржња ври. Стрељају Драгољуба Михаиловића, а да његова жена не смије ни да пита гдје је…Посљедњи пут Јелица је свог мужа видјела у импровизованој судници војног суда на Топчидеру, неколико дана прије него што је суд изрекао смртну пресуду командантуЈугословенске војске у отаџбини. Дозвољено јој је да дође у судницу у којој није било суђења и која је одзвањала од повика „издаја“, „на смрт“… Ту се опростила од мужа.

С том раном живјела је до 1970. године. Неколико мјесеци послије погубљења Драже Михаиловића, код његове супруге Јелице дошао је официр ОЗНЕ и рекао јој:„Другарице Јелице, ти ниси крива за оно што је радио твој муж. Уосталом, твоје двоје дјеце било је у партизанима. Дошао сам да се нагодимо.“„Како?“, запитала је Јелица.„Да се Ви, јавно, преко новина одрекнете Драже и осудите све његове злочине. Заузврат, држава је спремна да вам за све то добро награди, обезбиједи вам добру егзистенцију до краја живота!“„Ма, каква осуда“, узвратила је Јелица.

„Мој Дража је био у праву. Он није никакав злочинац, већ је извршен највећи злочин над њим“, остало је забиљежено у аналима службе.

Недуго послије овога Јелица је изгубила и посао. Ипак, живот и првенствено деца нису јој дали времена ни да пати. Успјела је да се запосли у банци код Ђерма, гдје је радила три године, а по образовању је била учитељица. Међутим, кад су јој Бранко и Гордана 1948. године спроведени на Голи оток и Свети Гргур, добила је отказ. Остала је сама, пише Недељник.

Због тешке неимаштине Јелица је продала кућу Тихомиру Арсићу, Дражином земљаку и далеком рођаку. Неколико година живјела је у станчићу у Мајке Јевросиме, а почетком педесетих купила је други код подвожњака у Цвијићевој улици (данас се ту налази хотел Зира).

Наредних двадесет година живјела је потпуно повучена од света. Није имала државну пензију, па су је њене три сестре помагале. И дјеца су је помагала, али ипак, рат је оставио велики ожиљак на њиховим животима.

Под крошњом старог кестена, мали, некад бели, а од времена посивјели споменик на једном београдском гробљу, ретки је доказ о постојању Јелице Михаиловић. Ту је, коначно, нашла мир. На гранитној плочи, коју није заобишао зуб времена, само крст и имена: Јелица, Бранко и Зоран Михаиловић, унук ђенерала Драже. На полеђини Јеврем, Боривоје и Љубица Бранковић. Јеличини родитељи и брат који је у младости био најбољи пријатељ Драгољуба Михаиловића.

За споменик мало ко зна, обилазе га најближи и, како је увучен поред једног путељка, ријетко ко га и запази. Ово је породична гробница Михаиловића, а и Бранковића. Можда се једног дана и Дражине кости достојно положе поред његове Јелице.