Кћерка господара Војихне, деспотица Јелена, монахиња Јефимија, схимонахиња Јевпраксија, била је једна од најобразованијих жена свога времена.

Са непуних седамнаест година удала се за деспота Уроша Мрњавчевића. Имали су сина Угљешу, који је урмо као дијете и сахрањен је у Хиландару 1368. гдје је сахрањен и Војихна, Јеленин отац. Јелена је имала само 22 године када су у Маричкој бици 1371. године погинули њен муж деспот Урош и дјевер, краљ Вукашин Мрњавчевић.

ВЕЛИКА ПОМОЋ КНЕЗА ЛАЗАРА УСАМЉЕНОЈ ДЕСПОТИЦИ

Деспотица Јелена, у непреболној жалости, остала је сама у свом двору у граду Сер. Тада јој у помоћ притиче кнез Лазар!

Када су град и читаву област заузели Турци, Јелена одлази на двор кнеза Лазара и кнегиње Милице. Послије Косовског боја, кнегиња Милица и деспотица Јелена примају монашки завјет.

Милица добија монашко име Евгенија, а Јелена Јефимија.

Улога монахиња у управљању државом

Монахиње Евгенија и Јефимија помажу младом кнежевићу Стефану (касније Деспоту Стефану Високом) да управља земљом и обављају важне дипломатске мисије, као што је била она код султана Бајазита.

Тада су успјеле и да мошти Свете Петке донесу у Београд из Цариграда.

Јефимија одлази у Љубостињу гдје златним концем везе молитвену пјесму: Молитву Христу Спаситељу на завеси за царске двере (катапетазму) манастира Хиландара.

Написала је Посвету сину Угљеши који се налази на диптиху у Хиландару. Извезла је Похвалу кнезу Лазару (прекривач за главу кнеза Лазара) изузетно вредно књижевно дјело, наводи портал Опанак.

У Љубостињи је примила и највиши монашки завјет-велику схимну, тада је добила ново име-Јевпраксија.

Умрла је око 1405. године.