Да ли сте се икада запитали како бисмо говорили данас да није било Вука Караџића и његове реформе ћириличног писма, граматике и рјечника? Да ли бисмо, рецимо, имали имена на слово “Ј”, да ли би нам било теже без правила “пиши као што говориш, читај како је написано”?

Одговор не знамо јер се Вукова реформа званично “примила” 1847. године када су штампани “Рат за српски језик” Ђуре Даничића и “Пјесме” Бранка Радичевића. Тек 1868, неколико године послије Вукове смрти, српски језик постаје званичан.

Екавицу у званичан говор уводи Стојан Новаковић, његов сљедбеник и аутор “Граматике српскога језика” три деценије послије Вукове смрти.

Ипак, претпоставку како бисмо говорили данас без Вука, понудио је историчар проф. др Предраг Ј. Марковић у књизи “Алтернативна историја Србије” коју издаје Лагуна. Он, као коаутор заједно са историчарем Чедомиром Антићем, наводи пример из Стеријиних комедија.

“Да ли би нам сада било боље да говоримо као Стеријини јунаци Ружичић и барон Голић? Да ли би наша култура била видљивија у Европи да су побиједили Хаџић и Видаковић? Да, као Хрвати, преводимо све ријечи на славеносрпски? Рецимо, умјесто “историја”, кажемо “повијест”?, наводи портал Нова Економија.

“Здравствуј, цвијете љубови, орошени струјом нимфа. Зефири Амора око твојих персију лете, и сјајнопуне очи твоје стријелу Купидону затупљајут”, тако се Ружичић удварао Евици, једној од главних протагонисткиња комедије “Покондирена тиква” Јована Стерије Поповића.

“Наипаче убо значи бесондерс; сљедователно ја о вами и вашој дражајшој бабиникаковога худаго мњенија имати нисам могао”, каже барон Голић у “Лажи и паралажи”. На питање да ли је Србин, одговара: “Прави, и прозвишчем и племеном”.