У животу Личана коло је играло значајну друштвену улогу, млади су се у колу састајали, упознавали, а старији би се око кола сакупљали и разговарали о дневним догађајима и проблемима. У колу у његовом првом дијелу-шетњи младић је говорио о љубави и договарао састанак са вољеном дјевојком. Посебну друштвену улогу имала су тзв. бирачка кола у којима су се отворено показивале симпатије према момку или дјевојци.

У колу се вршила и селекција дјевојака; гледало се не само како цура изгледа и колико богат накит има, него и колико дуго може да издржи играјући. У личком су се колу дјевојке надигравале на сајмовима и зборовима играјући до изнемоглости: која задња остане – најздравија је.

Некада давно коло су могле да играју само удаваче, а она која успије да до краја одигра глуво коло доказала је да је физички потпуно здрава и спремна за брак.

У Личана је познато глуво коло које се игра без инструменталне пратње.

Једно од најпознатијих глувих кола је ђикац. Током играња само се чује команда коловође, звецкање тока на чермама момака, ђендара на прсима дјевојака и веома наглашени ударци стопала играча. Коло је добило име по ријечи ђикати, ђисати или ђипнути, што значи скочити, скакати, високо са поскоцима играти, јер је то особеност овог кола.

Ово коло игра се и у другим крајевима динарског краја; на Кордуну се зове ђикац, у Буковици буковачко коло, а у Босанској Крајини гламочко коло. У колу ђикац акценат није на љепоти играња, већ на снази момака и дјевојака.

Ђикац је веома живахно и енергично коло, а извођачи га, ухваћени у круг лицем у лице, држећи се чврсто за руке, са полусавијеним тијелом и кољенима, са раширеним ногама, изводе грубо, оштро и из све снаге, да се земља тресе, под командом коловође, који својим громогласним командама, одређује начин и темпо играња.

У овом колу је посебно наглашено ударање ногама односно стопалима о подлогу, тијело се ослања на читаво стопало, (табанање). Игра се слободно, опуштено, без чврстих правила (кореографије), слуша се и поступа по команди коловође, према претходно таксативно наведеним командама, наводи портал скамија-вуњак.

На команду “крени коло“ играчи крећу лијевом ногом у лијеву страну, корачањем и табанањем три пута, а четврти искорак десном ногом према центру кола (унутра), након тога опет три корака, па табанање у мјесту, па поскакивање, па тако наизмјенично редом, с тим да се оштрина игре и темпо све више појачава и играчи понесени игром не знају да стану, а простор на коме се игра бива све мањи, па долази до извијања кола. Тада коловођа командом “обрни коло“, на тренутак раздваја коло и окреће га у супротном смијеру за 180 степени, тако да играчи долазе у положај да су окренути леђима једни према другима односно према центру кола. На команду коловође “поврати коло“, играчи се поново враћају у првобитан положај лицем у лице, и спајају се поново у круг. Када се коло све јаче захуктава и убрзава, на команду коловође “Коло стој!“ или “Вели Коста, да је кола доста!“ коло стаје.

Позната глува кола су и вујаљка и змије.

Вујаљка би се играла обично зими на снијегу, а осим поскакивања изводиле би се разне фигуре.

Коло звано змије почиње лагано а затим иде све брже. Играчи се ухвате у отворено коло, руке су им прекрштене напред тако да им десна рука иде преко лијеве руке десног играча.

Претпосљедњи играч држи посљедњег својом десном руком, а овај њега објема рукама око врата. Коловођа води коло све живље око задња два играча у жељи да се змија тако замота да се посљедњи играчи сруше.

Гламочко глуво коло је два пута проглашавано за најбоље народно коло на европском континенту, УНЕСКО га је 1982. уврстио у светску културну баштину.