Ми Срби смо један од ријетких народа на овом свијету који су завјетни. Наш завјет се састоји у ономе што Свети Јустин Ћелијски и Врањски каже да је то наше, српско издање једне хришћанске идеје о зрну које умире да би потом родило многе плодове.

Љубомир Симовић у свом сценарију за филм “Бој на Косову” 1989. године најбоље то описује у молитви коју на кнежевој вечери изговара Свети кнез Лазар:“Нек’ немамо ништа до једно зрно соли, ал’ нек’ све буде њиме осољено. И кад нам све однесу воде и ватре, то једно зрно нека нам буде све. Амин!”

Тај наш, српски завјет са Богом најбоље је објашњен у епској пјесми “Пропаст царства српскога“ и он се састоји у избору између царства земаљског и Царства Небеског. То је избор Светог кнеза Лазара и свих Срба са њим:“Мили Боже, што ћу и како ћу?

Коме ћу се привољети царству?

Да или ћу царству небескоме?

Да или ћу царству земаљскоме?

Ако ћу се приволети царству,

приволети царству земаљскоме,

земаљско је замалено царство,

а небеско увијек и довјека”.

На избору кнеза Лазара за Царство Небеско, који почива на темељу светосавског учења, почива цијели српски народ, његова култура и историја. Он је суштина нашег постојања. Косовски завјет се налази у равни са Светосавским завјетом (који код Срба има функцију као Мојсије код Јевреја) и они се прожимају.

Иако модерне нације настају тек у 18. вијеку, само поједини народи имају самосвијест о свом постојању и пре тога, а то су на пример Руси, Грци, Срби, Енглези…

Завјетне нације, које имају завјет са Богом и свест о својој Божијој изабраности рађају се највише у ромејском (византијском) цивилизацијском кругу, као и код неких протестаната тј. калвиниста који вјерују у своју изабраност.

Осим нас, сличне завјете видимо и код Јермена, чија је монофизитска црква Нови Израиљ, код Јевреја носилац изабраности је јеврејски народ, а код Етиопљана носилац је Соломонска династија. Код таквих народа и завјета, кључан однос је однос Бога и изабраног народа, при чему то није погодба са Богом, већ је у питању опредељење и завет тј. вјера да када народ или његови владари прекрше постојећи завјет са Богом, за то плаћају велику цијену.

Наш завјет са Богом тј. светосавски и косовски завјет прекришио је, на примјер, цар Душан, оним што је учинио са својим оцем, потом неканонским узимањем епархија Цариградске патријаршије и сукоб са Цариградском патријаршијом. Цијена за такво огрешење мора да се плати, а то је судбина његовог сина, цара Уроша. Кнез Лазар је тај који мири Цариград и Пећку патријаршију. А потом ново сагрешење о српски завјет чини Вук Бранковић и српски великаши свађом око царског пријестола Немањића у тренутку турске најезде:

“Великаши, проклете им душе, на комате раздробише царство.”

“Бог се драги на Србе разљути за њихова смртна сагрешења.“

И тако долази цијена коју завјетни народ плаћа и то траје све док се не врати Богу и свом завјету са Њим, подсјећа портал Националист.

Надамо се само да су нове генерације Срба и њихових вођа свјесне нашег завјета са Богом и да знају какве посљедице по све нас доноси кршење тог завјета.