Још кад смо почели да исправљамо криве Дрине у вези Другог свјетског рата, као студенти 1980-тих година, шалили смо се говорећи: „Кад ћемо да пуштамо браде?’’

Фотографија

Јер, вјеровали смо да су четници носили браде, подсјећа у свом тексту Милослав Самарџић.

Зашто смо вјеровали – о томе нико није размишљао.

Десетак година касније, од фотографа Другог равногорског корпуса, Аце Симића из Чачка, откупио сам око 450 четничких фотографија. То је била највећа збирка коју сам до тада имао и њен добар дио објавио сам у „Албуму српских четника генерала Драже Михаиловића у 1.000 слика’’, 1. том, 1998. године.

Игром случаја, у то вријеме су изашли мемоари Борислава Јовића, једног од најистакнутијих комуниста у претходном периоду. И његова књига се продавала у књижари „Никола Пашић’’ у Београду и тако се ту сретосмо једном приликом. Он прелистава „Албум четника…’’, ја прелиставам његове мемоаре. Јовићева реакција ме је толико зачудила да је се и данас сјећам. Али, мит на тему „кад ћемо да пуштамо браде’’, био је толико јак, да ипак и даље о томе нисам озбиљније размишљао. Наиме, Јовић ми је рекао:

„Ово нису четници’’.

„Како нису?’’ – узвратио сам.

„Тако. Четници су носили браде’’ – одговорио је он.

Услиједило је међусобно дискретно убјеђивање, које, наравно, није водило ничему. Он је говорио да је као дјечак видио доста четника и да су сви носили браде. Тада нисам имао фотографије 3. крагујевачке бригаде, која је оперисала у његовом родном крају (према Баточини). Послије сам их набавио: ни капетан Мирко Смиљанић, командант ове бригаде, ни његови људи, на овим фотографијама немају браде.

Наредних година објавио сам још четири тома албума четника у 1.000 слика. У овом моменту имам негдје око 10.000 различитих фотографија четника. И послије свих тих фотографија, више се не шалим на тему: „Кад ћемо да пуштамо браде’’.

Јер, просто речено, четници нису носили браде. Ни Дражини четници, ни Пећанчеви, ни четници с почетка вијека.

Да би констатација ’’четници су носили браде’’ била тачна, требало би да је 50 посто плус један четник био необријан. Међутим, у стварности, број Дражиних четника с брадам био је далеко испод једног процента, тј. мјерио се промилима.

На примјер, у логору Ћезена љета 1945. године, уочи бријања, сликали су се „за успомену и дуго сјећање’’ сви команданти Динарске четничке дивизије који су носили браде (војници их нису носили). Било их је тачно 46, плус војвода Ђујић, који није на слици, то је 47 од укупно 6.000 људи из ове јединице који су прешли у Италију.

Прве масовне фотографије Аце Симића потичу са заклетве 2. равногорског корпуса у Вујетинцима 1942. године. Од неколико хиљада четника видимо да браде носе само командант корпуса поручник Раковић и још неколицина. На најмасовнијим четничким сликама које уопште постоје, снимљеним на планини Јелици на Видовдан 1944. године, такође видимо да су сви четници војници – а има их на хиљаде – обријани. Испред стројева су официри, који су већином такође обријани. Однос необријаних и обријаних је негдје 10 према 5.000. Аца Симић је сачувао и портрете истакнутијих официра 2. равногорског корпуса. Ту су са брадама Раковић, Ристановић, Поповић и Козодера, а без брада Ћосић, Чековић, Антонијевић, Боришић, Лазаревић, Тешић и Катанић.

Супротно увријеженом мишљењу, и већина официра Врховне команде није носила браде, што видимо на фотографијама сачуваним у Националном архиву у Вашингтону. Тако, сви официри Ађутантског одјељења Врховне команде били су обријани: Стојановић, Слијепчевић, Кандић, Ерић и Столица. У Обавјештајном одјељењу само капетан Узелац је имао браду, док су потпуковник Нешић, мајор Пилетић и капетан Губеренић били обријани. У Санитетском одјељењу браду је имао само један потпоручник. На основу других снимака, видимо да је у Центру везе браду носио само мајор Филиповић, итд.

Према томе, констатација да су четници носили браде тачна је онолико колико и констатација да су, на примјер, Нијемци носили браде. Наиме, на снимцима видимо да се поједини припадници њемачке 1. брдске дивизије нису бријали током операција против Црвене армије на Кавказу, или, рецимо, нису се бријале неке посаде њемачких подморница.

Кроз историју, било је много сличних примјера. Тако, Гарибалдија на свим фотографијама и сликама видимо са брадом, а такође и неке официре из његовог окружења. Неки грчки официри носили су браде на Солунском фронту, док су у штабу генерала Зерваса, у Другом свјетском рату, готово сви носили браде.

Укратко, да није било комунистичке пропаганде, данас уопште не би постојала представа о четницима као брадоњама. Из неког разлога, за комунисте су добре брадоње само припадници њиховог покрета – Маркс, Енгелс, Лењин, Кастро, Че Гевара, итд. – док за све остале они уз браде подразумијевају придјеве масни, прљави, неуредни, и сл. У глобалу, може се рећи да они „не признају’’ необријане четнике зато што у ствари не признају четнике као војнике, односно као војску, објавио је портал Слобода.

Зато су комунисти у партизанским филмовима масовно лијепили браде глумцима и статистима у улогама четника. Како су ти филмови највише утицали на јавно мњење о Другом свјетском рату, до наших дана је остао мит о четницима као брадоњама, и то лошим брадоњама. У тај мит су најприје повјеровали комунисти, а потом и готово сви остали.

Како то обично бива, један мит слиједио је други, затим трећи, и тако у недоглед. Када је у једном моменту превазиђено питање: „Да ли су четници носили браде?’’, услиједило је питање: „Зашто су четници носили браде?’’, које и данас доминира.