Човјек који је био двоструки доктор наука, на Сорбони и у Монпељеу и амбасадор Краљевине Југославије у Паризу између два рата. Замонашио се пред Други свјетски рат и био монах у Жичи, служивши као десна рука Светог владике Николаја Охридског и Жичког (Велимировића).

Јаков Арсовић

О њему мало Срба уопште зна да је постојао, а у питању је још један српски светац. Рођен је као Радоје Арсовић, 13. децембра 1894. године у селу Кушићи код Ивањице, од оца Јефта Арсовића и мајке Саве.

Основну и средњу школу завршио је у Србији. Докторирао два пута у Француској из области филозофије на Сорбони и из области права на универзитету у Монпељеу. Радио је као службеник у дипломатској служби Краљевине Југославије у Француској. Године 1929. именован је за амбасадора Краљевине Југославије у Паризу.

Вратио се у земљу 1937. године када преводи књигу „Житије светих дјевојака“, објављену у Крагујевцу. Након православног Богомољачког сабора у Врњачкој бањи, под вођством владике Николаја, одлучује да напусти дипломатску службу и долази у Охрид, а потом Битољ, гдје је службовао уз владику Николаја.

Замонашио се у Битољу 1938. године, добивши име Јаков. И тако интелектуалац са два доктората и са лијепим положајем у друштву одлучује да се одрекне света и проведе остатак живота као прост монах у строгом подвижништву. Са владиком Николајем прелази у монашко братство манастира Жича, као сабрат. Једно вријеме је касније боравио и у манастиру Љубостињи.

По повратку из Охрида, уређивао је пред Други свјетски рат часопис „Писмо“ и „Мисионар“ у Крагујевцу. Са кофером пуним књига пјешачио је и мисионарио између Чачка и Краљева. Био је ћутљив, смјеран, смирен и прозорљив; предвидео је њемачко бомбардовање Београда и страдање српског народа, наводи портал Историја Срба.

Краљевчани га памте да је пред рат ишао улицама Краљева водећи волове упрегнуте у јарму, и упозоравајући народ, говорио да му предстоји ропство. Током Другог свјетског рата проповедао је у београдским црквама, а када му је то било забрањено наставио је по гимназијама и школама. У љето 1941. године налазио се у манастиру Љубостињи, уз епископа Николаја који је ту био интерниран.

Пребијен на смрт од стране комунистичке власти 1946. године након што је на станици Пожаревцу раздјелио 8000 копија молитве Господње „Оче наш“. Од посљедица батињања убрзо је мученички и преминуо, пошто су га Титови комунисти претходно затворили и подвргли тортури са циљем да се одрекне „конзервативних религиозних увјерења“. Иако сабрат манастира Жиче, по својој жељи сахрањен је у манастиру Туман.