Чачак – Одавно је прошло вријеме балканских шпијуна, али у селу Прислоница и даље живи чачански Илија Чворовић. Као двадесетогодишњак, Бранко Тодоровић, 1946. године регрутован је у контраобавјештајну службу ОЗНА , али и дан данас живо се сјећа посла који је обављао. Са своје 94 године течно говори четири језика: њемачки, италијански, румунски и бугарски, а у његовим ушима већ седам деценија одзвања пјесма коју су пјевали Нијемци „Рајно моја, Мајно моја.. све је наше, све је наше“.

„Ја сам тад имао девет разреда, то вам је као да сад имате факултет, добро сам знао језике, учио сам их уз народ, а не у школама. Високи припадници ОЗНЕ чим су ме видјели, рекли су да сам човјек који њима треба. Додатну школу за тог „балканксог шпијуна“ завршио сам у Београду, код цркве Светог Марка била нам је учионица, и предавали су нам врсни професори и психолози“, прича за РИНУ овај витални старац.

Каже да је његов посао био да уђе у људску психу, људе је пратио, али са њима није разговарао. На основу само њихових гестова и покрета Бранко је могао све да закључи.

„То би, се могло назвати полицијски психолог. Свако има свој специфичан начин кретања, криминалци богаташи, сиромаси. Знало се тада само по гестовима ко је проститутка, а ко фамилијарна жена. Није било потребе са тим људима да се прича, већ се само пратило њихово кретање, са ким се састају и куда иду. Даље је служба радила своје. У једном тренутку био сам послат да шпијунирам чак и Тита“, присјећа се Бранко.

У служби ОЗНА задржао се неколико година, јер како каже, послије је схватио да то није посао за њега. Стан у центру Београда мијењао је за сеоско имање у близини Горњег Милановца, на којем му данас живи кћерка, а он се вратио у своје село.

„Плате су биле изузетно велике, плаћали су нас врхунски. Али, послије се тај посао косио са мојим увјерењима и нисам више могао да га обављам“, рекао је овај шпијун из Другог свјетског рата, не желећи да улази у детаље.

Способности да људе чита као отворену књигу употребио је и у свом приватном животу, па је са много пажње бирао своје пријатеље. Иако у десетој деценији „шпијунски дух“ га није напустио, па је чак и сада, на прагу стоте изузетно радознао и спретан.