ДР МИХАЈЛО Андрејевић Андрејка (3. 7. 1898, Пожаревац – 20. 9. 1989, Београд), највеће име у нашем фудбалу. Нико није достигао такве домете, нико није добио толика признања.

Велики код нас, велики у свијету. Члан Извршног комитета ФИФЕ скоро пуних пет деценија. Доживотни почасни члан највишег тијела свјетске фудбалске организације од 1982. Двије године касније наћи ће се међу првом седморицом заслужних фудбалских радника одликованих орденом Фифа. Добитник је златне значке Међународног олимпијског комитета. Живио је девет деценија између фудбалских статива, љекарске ординације и ауле Медицинског факултета, на којем је 1953. изабран за редовног професора. Годинама је писао у „Борби“ занимљиве чланке из области медицине. До смрти је обављао функцију предсједника Удружења ратника Србије 1914-1918. Наравно да је био и предсједник Фудбалског савеза Југославије. Био је полиглота и лако се споразумјевао на седам језика. Свјетски човјек, а наш.

Почетак каријере др Андрејке, како су га сви звали, био је паралелан са почецима БСК-а. Као изузетно даровит, већ 1914. заиграо је за први тим. Ратне трубе неће заобићи младог Михајла – одлази у добровољце, али убрзо бива заробљен и одведен у Бугарску. Лако поигравање са фудбалском лоптом омогућиће му повлашћен статус у логору. Неколико пута играће за Левски и ФК 13. Ти фудбалски излети довешће га у прилику да побјегне из заробљеништва и 1918. учествује у пробоју Солунског фронта. По ослобођењу, одиграо је још неколико утакмица за БСК, а затим отишао за Беч на студије медицине. Ни тамо није мировао – наступао је за резерве бечког Винершпорт клуба.

ПО СТИЦАЊУ љекарске дипломе враћа се у Београд и постаје најприје потпредсједник а потом и предсједник БСК, као и секретар за спољне послове Југословенског ногометног савеза. Кад се НСЈ преселио из Загреба у Београд, највише захваљујући њему, упркос бојкоту Хрвата, наша репрезентација је 1930. стигла у Монтевидео, на прво Свјетско првенство, гдје смо подјелили треће и четврто мјесто.

Ово би отприлике требало да пише у енциклопедији Србије под библиографском јединицом Михајло Андрејевић да она постоји. Али, представу о овом значајном човјеку генерације ће стицати на основу кадрова из филмова и серија о мундијалу у Монтреалу – „Монтевидео, бог те видео“ и „На путу за Монтевидео“.

Мање је важно што утакмица против Бугарске није била „пријатељска“ већ званична, у оквиру Балканског купа, и одиграна много раније него што је приказано у филму, док је пред сам полазак у Уругвај репрезентација играла против тада моћне Ујпешт доже и побједила са 5:3. Није много важно ни то што је у филму Тирке буквално са улице доведен да игра дерби за БСК против Југославије, мада је у стварном животу било много драматичније – он је из ривалске Југославије прешао у БСК за поприличну своту новца. Рецимо да је све то романтичарско идеализовање прошлости у функцији добро упакованог филмско-телевизијског пројекта. Али, доктор Андрејка заслужује да се о њему каже која ријеч више.

Цијели његов живот био је испуњен љубављу према фудбалу и медицини. Када је дошло вријеме за специјализацију, код њега није било дилеме. Постао је специјалиста за плућне болести и туберкулозу. Ријешио је да живот посвети лијечењу највеће пошасти првих деценија двадесетог вијека.

Јаке везе које је остварио преко фудбала помоћи ће му не само у стручном напредовању, већ и у набавци нових генерација медицинских апарата. Први модеран рендген апарат стићи ће у Југославију управо захваљујући др Андрејевићу, преко Аустралије, и то по десетострукој нижој цијени.

ФИНАЛЕ Свјетског првенства у фудбалу 1966. на Вемблију оиљежио је спорни гол Џефа Харста у продужецима утакмице (Енлеска – Немачка 4:2), а у сенци је био др Михаило Андрејевић, предсједник Медицинске комисије.

Фифа је први пут увела тестирање играча на недозвољена средства. У то вријеме, Андрејка пише доктору Максу Данцу, предсједнику западноњемачке спортске федерације и обавјештава га да су тестови показали присуство извјесне количине ефедрина у крви тројице играча, којима се не наводе имена. Ова супстанца користи се у спрејевима за нос, али и као стимулативно средство. Технички гледано, играчи су била допинговани, али овај пропуст Нијемцима није донио санкције.

„Вјероватно због мистерије да ли је Харстова лопта прешла гол линију или не“ рећи ће двадесетак година касније др Андрејка.

О др Михајлу Андрејевићу сви су говорили као о истинском господину, свјетских манира. Уживао је поштовање и власти и опозиције, и оних који су били за краља а и оних који су са симпатијама гледали ка Москви. Био је родољуб.

Вријеме окупације провео на релацији између болнице којом је руководио и куће. Многи познати Београђани који су били на листама Гестапоа и Специјалне полиције налазили су уточиште као пацијенти код доктора Андрејке, најчешће под другим именом. Један од њих био је чувени пјесник, уредник и издавач часописа „Мисао“ Сима Пандуровић. Његову главу тражили су и Нијемци и недићевци, и Гестапо и Специјална полиција. Готово двије године др Андрејка је крио Симу по болници. Премјештао са спрата на спрат, са одјељења на одјељење, при том често му мијењајући име.

И Сима је дочекао ослобођење жив и здрав. Али, тек онда почињу његови озбиљни проблеми. Представници нове власти, највјероватније из књижевних кругова, нису заборавили неке Симине модернистичке идеје које су биле усмјерене против реализма у умјетности. Бива ухапшен и убрзо осуђен на двадесет година губитка грађанских права.

УСТАШЕ НА ДОЧЕКУ У МОНТЕВИДЕУ

ПРИЛИКОМ искрцавања наших играча у Монтевидеу догодила им се једна непријатност. „Када смо већ били на копну, повећа група наших исељеника дочекала нас је нашим пјесмама и свирањем на тамбурицама. Међутим, друга, мања група, викала нам је: „Доле Срби!“ ваљда зато што су знали да у тиму наше репрезентације није било играча из Хрватске и Далмације, а можда су то били провокатори из усташких редова, који су и тада били у емиграцији. Многобројни полицајци који су нас обезбјеђивали убрзо су рашчистили терен и ови букачи су удаљени са пристаништа.