Након укидања граничарских привилегија међу српским официрима и војницима аустријске царевине развила се идеја о масовном одсељавању у Русију. Вође те сеобе, официри Хорват и Шевић од стране двора добили су за досељенике територије на граници према Турској – Нову Србију и Славјаносербију. Предрагоцјено сјећање на те дане оставио је Симеон Пишчевић у својим Мемоарима, а књижевну надградњу ових догађања представио је Милош Црњански у једном од највећих романа српске књижевности, у Сеобама.

Намјера о сеоби Срба у Русију јавила се у годинама које су услиједиле послије Велике сеобе. Срби као народ били су егзистенцијално угрожени, њихови представници почињу да се обраћају руском цару, тражећи да их прими под своје окриље. Срби су били војници и раја у две царевине, Турској и Аустрији, и у обје су били обесправљени. Ступили су у контакт са Прокопијем Богдановичем Возњицином, руским послаником у Бечу, који је био представник Русије на преговорима о закључивању мира у Сремским Карловцима 1699. године. За вријеме преговора Возњицин је боравио у неколико манастира на Фрушкој гори, гдје је сазнао о жељама Срба, те је жеље пренио у Петроград.

Када је почетком 18. вијека дошло до укидања Војне крајине, Срби су на позив Петра Великог, кренули у Русију да се тамо боре против Татара. Они ће 1724. формирати први регуларни хусарски пук у тој земљи под називом „српски хусарски одред“.

Српски хусарски пук се прославио у бици код Хотирина под командом Петра Текелије.

Официри српских хусара су се посебно истакли у борбама током Наполеонове инвазије, што је један од најбурнијих периода руске историје, а њихова храброст и пожртвовање, били су главни разлози што су многи руски добровољци 1876. похрлили да помогну Кнежевини Србији у рату за ослобођење и независност. А колико су Руси цијенили српску ратничку вјештину види се и по томе што су први и посљедњи командант чувеног Лајбгардијског хусарског пука, формираног 1775. на захтјев царице Катарине II као њена елитна гарда, били Срби: први бјеше премијер мајор Штерић, а посљедњи – генерал мајор Георгиј Иванов Штерић.

Руси са уважавањем говоре о храбрим српским хусарима који су се населили 1751. на простору десне обале Дњепра и који је назван Нова Србија (касније преименован у Новоруску губернију). Ту су формирали пук који је бројао 4.000 људи. Године 1752. стиже још Срба који заузимају простор назван Славјаносербија и ту формирају још два пука за заштиту тврђаве Свете Јелисавете (данас Јелисаветград), од по хиљаду људи сваки.

Други тaлaс српских дoсeљeникa дoспиo је у Киjeв октобра 1751., наводи портал Националист.

У наредне три гoдинe настале су велике прoмјeнe нa тeритoриjи Jужнe Русиje у демографском смислу. Читaвe oблaсти су претежно биле насељене Србима. За две године у Руску империју одселило се више Срба но за претходних двадесет година, које су прошле од оснивања првих српских колонија у Новорусији.

Руска царица Јелисавета Петровна (1741–1761), вјерујући да ће Срби наставити да се досељавају у Русију као и 1751. одлучи да оформи аутономну област у сјеверозападном дијелу Запорожја и ту област назва Нова Србија. Такође је 1753. године између ријека Бахмутов и Луганов основала аутономну област Славјаносербију.

Временом и Нова Србија и Славјаносербија као регије изгубиле су аутономију и постале дио покрајине Новоросијск одлуком Катарине II од 1764. Срби у чину официра добили су племство и имања у сусједним областима. Како су Срби и Руси исте вјере а и веома сличног језика и обичаја, досељеници су врло брзо постали Руси.