Има пуних пет вијекова од када је Сулејман Величанствени освојио Београд и одлучио да варошке Србе, односно Београђане, поведе са собом у Цариград – садашњи Истанбул.

Када је, послије тешке опсаде која је трајала 45 дана, 1521. године на челу османских трупа Сулејман Величанствени ушао у Београд, Срби су у идеалном стању одржавали водовод који су Римљани изградили у античком Сингидунуму још у 2. вијеку нове ере.

Једно од тумачења тврди да тако очуваног водовода није било ни у једној пријестоници тадашње Европе, и да зато Сулејман одводи Београђане, дивећи се њиховој вјештини, да и њему направе исти.

На маршу дугом два мјесеца и послије пређених 950 километара, преко 2.000 српских породица се населило у Цариграду и околини, у зависности примарно од њиховог занимања, објашњава професорка Филолошког факултета, Ема Петровић оријенталиста.

„Те породице су путовале Цариградским друмом који данас, практично, прати траса ауто-пута од Београда, преко Софије, до Истанбула, а понијеле су са собом оно што су могле да носе и оно што им је било најсвјетије – мошти Свете Петке које су чуване у Београду, икону Пресвете Богородице и мошти Свете Теофане“, додаје професорка Петровић.

Иначе, мошти Свете Петке су на молбу кнегиње Милице и уз дозволу османског султана Бајазита Првог донијете у Србију 1398. године. Када гради нову престоницу, деспот Стефан Лазаревић их преноси у Београд. Када су их Београђани понијели са собом у Цариград чуване су у патријаршијској цркви Светог Ђорђа.

„Међутим, патријаршија није била у добром финансијском стању, те у 17. вијеку молдавски војвода откупљује све дугове патријаршије у замјену за те мошти. Оне се данас чувају у Јашију у великој Саборној цркви. До данас су светиња и ходочасници из многих православних земаља свакодневно посјећују Јаши управо због тога“, објашњава она.

Када је, послије тешке опсаде која је трајала 45 дана, 1521. године на челу османских трупа Сулејман Величанствени ушао у Београд, Срби су у идеалном стању одржавали водовод који су Римљани изградили у античком Сингидунуму још у 2. вијеку нове ере.

Једно од тумачења тврди да тако очуваног водовода није било ни у једној пријестоници тадашње Европе, и да зато Сулејман одводи Београђане, дивећи се њиховој вјештини, да и њему направе исти.

На маршу дугом два месеца и после пређених 950 километара, преко 2.000 српских породица се населило у Цариграду и околини, у зависности примарно од њиховог занимања, објашњава за РТС професорка Филолошког факултета, Ема Петровић, оријенталиста.

„Те породице су путовале Цариградским друмом који данас, практично, прати траса ауто-пута од Београда, преко Софије, до Истанбула, а понијеле су са собом оно што су могле да носе и оно што им је било најсвјетије – мошти Свете Петке које су чуване у Београду, икону Пресвете Богородице и мошти Свете Теофане“, додаје професорка Петровић.

Иначе, мошти Свете Петке су на молбу кнегиње Милице и уз дозволу османског султана Бајазита Првог донијете у Србију 1398. године. Када гради нову престоницу, деспот Стефан Лазаревић их преноси у Београд. Када су их Београђани понијели са собом у Цариград чуване су у патријаршијској цркви Светог Ђорђа.

„Међутим, патријаршија није била у добром финансијском стању, те у 17. вијеку молдавски војвода откупљује све дугове патријаршије у замјену за те мошти. Оне се данас чувају у Јашију у великој Саборној цркви. До данас су светиња и ходочасници из многих православних земаља свакодневно посећују Јаши управо због тога“, објашњава она.

Сулејман није вјеровао браниоцима Београда

Изградња водовода није био једини разлог зашто је Сулејман Величанствени протјерао Београђане у Цариград. То је за Османлије била додатна корист, али треба имати у виду да је Београд 1521. године био дио Угарске и како је она у том периоду била у лошем стању, угарски гарнизон готово није ни бранио Београд.

Највећи отпор османским освајачима су пружили управо становници Београда на најразличитије начине и када је Сулејман ушао 29. августа 1521. године, угарски гарнизон се повукао, а остало је становништво у које он није имао повјерење да ће бити лојални османској држави што је највјероватније био главни разлог зашто их је протјерао.

„Османска власт је била врло прагматична. Они су користили све што су могли“, напомиње професорка.

Судбина протјераних Београђана

До данас у Истанбулу постоје топоними који говоре о присуству Срба. Постоји Београдско село које је настањивало углавном становништво које се бавило пољопривредом, постоји Београдска махала и Београдска шума, данас омиљено излетиште становника Истанбула, као и Београдска капија.

„Каква им је тачно била судбина данас је тешко рећи. Извјесно као и цијелом немуслиманском становништву империје којем је дозвољавано да сачувају свој језик и своју вјеру у замјену за то да буду лојални и да плаћају одређене порезе. Они који су имали одређена задужења, посебно ови ангажовани на водоводу, су имали велике пореске олакшице, али живећи у срцу царства њихова оријентализација и исламизација је била много бржа, него на периферији“, наглашава Ема Петровић.

Врло тешко је рећи колико дуго су одолијевали исламизацији и поред тога што су Османлије имале врло прецизне пописе становништва све негдје до почетка 17. вијека. Али њих занима да ли је неко муслиман или немуслиман само са аспекта пореске политике, а не да ли је Србин, Бугарин или нешто треће. Но претпоставља се да су сигурно до 17. вијека одолијевали у највећем броју. Послије тога је почела убрзана исламизација која се поклопила и са кризом царства.

У Турску нису отишли само Београђани

У османским пописима нема презимена, већ само имена. Извјесно је да су временом на основу патронима, имена оца давали себи презимена, али се не може са сигурношћу рећи да су били само Јанковићи и Караџићи, како постоји популарно увјерење.

„Постоји једна велика студија академика Павла Ивића, али се она не односи на истанбулске Србе. То је студија Говор галипољских Срба, али су они очигледно стигли у неком другом таласу протјеривања и по његовим закључцима, то становништво је потицало из околине Јагодине. Мада се у неким османским пописима и у околини Истанбула помињу нека српска имена“, додаје проф. Петровић.

Данас их има веома мало и већином су асимиловани. Поред тога, у цијелој Турској има велики број исељеника са наших простора – из Старе Рашке, сјеверне Црне Горе, из Босне, из Македоније, мада је то углавном исламизирано српско становништво, али сви они памте своје поријј

екло, чувају обичаје и радо говоре о својој земљи из које су потекли.

„Генерално гледано допринос Срба Османском царству је велики. Срби су им дали две принцезе, Оливеру Лазаревић и Мару Бранковић. Дали су велике везире. А културолошки утицаји никада нису једносмерни. Колико је ишла оријентализација, толико је ишао и културолошки утицај српске средњовековне културе да би се направила та синкретичка култура коју данас називамо оријенталном на Балкану и која свакако представља богатство ових простора“, закључује проф. Ема Петровић.