Иако данас многи на отмицу дјевојке гледају као на симпатичан и колоритни догађај из наше прошлости, највећи број историчара се слаже да је ипак била ријеч о тамној страни обичаја, прије свега, проистеклих из тешког и суровог живота на овим просторима.

Најједноставнији случај отмице био је заправо споразумни договор двоје будућих супружника. Момак и дјевојка су се загледали једно у друго, али девојчини родитељи из било ког разлога нису одобравали брак, па је момак, у договору са својом вољеном, организовао њену отмицу, а заправо бјекство.

Након успјешне “акције”, неколико дана касније, глава младићеве породице би одлазила у кућу дјевојке и тражила “примирје”. Читав случај углавном се завршавао сагласношћу и уговарањем свадбе.

Било је случајева и да су родитељи сами са будућим зетом организовали привидну отмицу своје ћерке како би избјегли трошкове вјеридбе.

Ипак, сви други случајеви били су далеко мрачнији…

Дешавало се да дјевојка не жели да се уда за момка или да су је родитељи већ намијенили неком другом. У таквим случајевима није била ријеткост да дође до праве отмице!

Момак би обично скупио неколико добрих другова, браће и рођака, сачекао да дјевојка негде изађе и силом је одводио својој кући.

– У отмицу се иде оружјем како год у војску. Намаме дјевојку код стоке, или кад пође на воду, те је одведу – записао је Вук Караџић описујући ову праксу.

Осим на овим осамљеним мјестима, дјевојке су често отимане и на очиглед села или вароши – на улици, ливади, вашарима, чак и у црквама…

Послије отмице, пракса би била иста као у првом “случају” – отац момка би дошао код будућих пријатеља тражећи дјевојчину руку и мир. Родитељи отете дјевојке су правду могли да задовоље путем закона трежећи да им се дјевојка врати кући, али у пракси би, осрамоћени, пристајали на брак, нарочито у ситуацијама ако би младићева породица нудила извјесну суму новца као “накнаду за губитак радне снаге”, подсјећа Иторијски забавник.

Отмице дјевојака у Србији биле су честе, али су увијек представљале велику срамоту за село из кога је дјевојка отета. Често се догађало да се цијеле породице, комшије, па и цијела мјеста “дигну на ноге” како би бранили дјевојку коју момци из неког другог села покушавају да отму. Није била ријеткост ни да током ових догађаја “падне крв” и да се све заврши трагедијом.

На крај овој пракси је покушао да стане још прота Матеја Ненадовић 1804. године када је приликом састављања закона као један од првих чланова навео забрањено отимање дјевојке. Карађорђе је касније још и пооштрио казнене мјере.

– Ко се усуди да отме дјевојку, тај младожења да се ишиба кроз шпалир од 300 момака, дјевојка да се пусти и за кога она хоће нека се уда, куму да се удари 50 штапова, старом свату и дјеверу 50, а осталим сватовима по 30 штапова – писало је у Карађорђевом закону.

Овај обичај задржао се у руралним крајевима земље и у 20. вијеку, а у форми “откипљивања младе” симболично, чак и данас.