Српског краља Милутина (1282—1321) смрт је задесила у његовом двору у Неродимљу, на Косову, 29. октобра 1321. и то само недјељу дана након завршетка и освећења његовог манастира Грачанице.

МОШТИ КРАЉА МИЛУТИНА

Првобитно је сахрањен у својој гробној цркви Светог Архиђакона Стефана у манастиру Бањска, код Косовске Митровице, ког је изградио 1317. године управо за ту намјену. Савременици  свједоче да је маузолеј манастир Бањска и црква Светог Стефана, заштитника Немањића, била можда и најљепша коју су Немањићи до тада изградили, да је блистала од злата којим су били окружене фреске, а фасада од савршено спојених црвених, бијелих и плавичастих мермерних плоча препуна раскошних скулптура и рељефа.

Убрзо нако смрти, тијело краља Милутина је постало мироточиво, па га је Црква уписала у диптихе светих као Свети Краљ Милутин. Према житијима, чуда над његовим гробом почела су да се дешавају још у манастиру Бањска само двије године послије његове смрти.

Пред сам Косовски бој, у јуну 1389. године, чудотворно тијело краља Милутина је пребачено из Бањске у Трепчу, због безбједности пошто су Турци који су надолазили немилосрдно уништавали све српске цркве и манастире на свом путу. Пред османском најездом 1460. године тијело краља Милутина је из Трепче пренијето у Бугарску, прво у манастир Светих Ћирила и Методија, да би касније било пренијето у Софију, у цркву Свете Недеље гдје и данас почивају. Софијска црква Свете Недеље се по моштима краља Милутина још назива и црква Светог Краља.

Моштима Светог Краља Милутина данас недостају глава и десна рука за које се не зна гдје су завршиле.

Бугарски православни вјерници и данас поред Милутиновог ћивота остављају папириће с порукама за ближње на оном свијету. Култ светог српског краља Милутина у Бугарској је изузетно јак још од 16. вијека. У Краљевој цркви свакодневно се одржава служба њему посвећена, а вјерници у огромном броју непрестано долазе да цјеливају мошти, којима се приписује огромна моћ.

Светог краља Милутина славе и други народи, у првом реду Руси. Бугарски историчари наводе да је први захтјев за повраћај моштију краља Милутина из Софије у обновљену Пећку патријаршију поднио сам руски цар Иван ИВ Грозни (1533—1584). Он је био дубоко везан за српску традицију, јер га је послије смрти родитеља у косовском и светосавском духу одгајала бака Ана Јакшић (после удаје Глинска) из чувене српске племићке породице Јакшића. Међутим, Турци и Цариградска патријаршија, која је била под њиховом контролом, нису дозволили да се Милутин чак ни мртав врати у Србију, јер је био сувише снажан симбол српске државности, моћи и самосталности.

Мошти краља Милутина су тако оставши у Софији претрпјеле пљачке, пожаре, непогоде, земљотресе, нападе устаника и Турака, као и терористичку акцију бугарских комуниста који су 1925. године дигли у ваздух цркву Свете Недеље и убили више од 190 недужних људи, подаци су Википедије и портала Српска историја.

У Бугарској се свети српски краљ Милутин сматра заштитником Софије, док је у својој земљи Србији он практично заборављен. Невјероватно је да краљ који је од Србије створио водећу регионалну силу свог доба, учинио Немањиће дијелом ромејске царске породице и утро пут за стварање српског царства, има данас јачи култ у Бугарској него у својој Србији.

Надамо се да ће наша Црква тражити да се мошти краља Милутина врате у његову гробну цркву у манастир Бањску. До тада, сваки Србин је дужан да обиђе Софију и поклони се моштима нашег светог краља!