01/07/2022
Дучић је један од најзначајнијих пјесника српског модернизма и најзначајнији лиричар.
Рођен је 15. фебруара 1874. године у Требињу, а 1875. године у Херцеговачком устанку остао је без оца.
Радио је као учитељ по разним м,естима. Због писања патриотских пјесама протјериван је од стране аустроугарских власти из тих градова. Тако је упознао у Мостару Алексу Шантића, и заједно су покренули часопис Зора и књижевни круг.
Дучићева пјесма о српском страдању
У данима великог српског страдања и мучеништва, Дучић је нашао ријечи којима је описао патње свог народа.
Извјештаје о покољима над Србима од стране усташа, Дучић је прихватио веома тешко. Плакао је, очајавао и туговао над трагедијом свог народа. Тако је, 20.10.1941. године, настала његова мање позната, анатемисана пјесма „Врбас“.
Први пут је, као цитат, штампана у америчком издању Дучићевих сабраних дјела 1951. године, и то у одјељку „Умјесто предговора“ Луке М. Пејовића. Из превеликог поштовања према мртвом пјеснику, Пејовић није желио да свој текст назове предговором. У њему је описао и посљедње Дучићеве дане, проведене код рођака Михаила Дучића у Вили на језеру.
У „Вили на Језеру” Дучић је писао, пјевао и плакао, читајући извјештаје о страшним покољима Срба у Босни и у Павелићевој Хрватској. Ту је он спјевао и своју пјесму Врбас, за коју Слободан Јовановић каже:
– Његова пјесма „Врбас“, испјевана поводом покоља Срба у Босни, биће забиљежена у свакој антологији нашег патриотског пјесништва, исто онако као Змајева Вила, Јакшићево „Падајте, Браћо“, Војислављево „На Вардару“, Ракићево „На Газиместану“.
Врбас
Носи, српска ријеко, крв наших синова,
јер крваве ријеке свуд су наше међе;
Мачеви убица сви су истог кова –
Сад носи унуке куд носаше пређе.
Прими крв нејачи у свијетле ти пене,
Сто пута је за те и прије умирала:
Да је не полочу погане хијене,
Да не метну у њу отрова и кала.
Наше су побједе и заставе наше
Твој велики завјет гордости и беса –
Једине у теби што се огледаше,
И једине овдје дигле до небеса.
Бјеше тада славна а сад си и света,
Пјевај сва крвава кроз њиве и луге.
Наша звезда славе сад и даље цвијета:
Прије свачији сужњи нег ичије слуге.
Носи мора крви да их не покраду,
Носи ријеко српска, крв невиних жртви:
Радосне побједе хероји нам даду,
Али страшну правду извојују мртви.
Свјетски дипломата
Дипломирао је право у Паризу, а од 1910. године је у дипломатској служби Краљевине Србије и Југославије. Посланик ( амбасадор ), аташе или секретар посланства у Цариграду, Софији, Риму, Атини, Мадриду, Каиру, Будимпешти и Букурешту.
Године 1941. преселио се у САД због окупације Краљевине Југославије. До своје смрти водио је организацију Срба у Илионису, чији је оснивач Михајло Пупин, која представља српску дијаспору.
Био је и један од оснивача Народне одбране, националне невладине организације у Краљевини Србији.
Биран је за дописног члана Српске краљевске академије, а за редовног члана изабран је 1931. године.
Позната дјела
Прву збирку пјесама Јован Дучић објавио је у Мостару 1901. у издању мостарске Зоре, затим другу у Београду 1908. у издању Српске књижевне задруге, као и двије књиге у сопственом издању, стихови и пјесме у прози – Плаве легенде и Пјесме. Најпознатије пјесме су му: Пјесма жени, Јабланови, Залазак сунца, Рефрен, Сусрет, Поезија, Љубав. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, Благо цара Радована и пјесничка писма из Швајцарске, Грчке, Шпаније итд.
Њему у част награда за пјесништво „Јован Дучић“ додјељује се сваке године током манифестације „Дучићеве вечери поезије“ у Требињу.
Почива у Требињу од 2000.
Јован Дучић умро је 7. априла 1943. у Герију. Његови посмртни остаци пренесени су исте године у порту српског манастира Светог Саве у Либертивилу, САД. Његова жеља је била да га сахране у његовом родном Требињу. Ова посљедња жеља пјесника испуњена је 22. октобра 2000, када је његово тијело је пребачено у родни крај, гдје је сахрањен на Црквини изнад Требиња.
09/03/2026
