Цркву су подизали најбољи мајстори оног времена, а Милош је приложио чак 70 000 гроша за градњу ове цркве.

Период послије Другог српског устанка видио је значајан узлет малене Србије. Слабији намети, као и одсуство Турака на селима, значили су убрзани развој и напредак. Како је вијековима било забрањено да се граде нове и обнављају старе цркве, прва прилика која се Србима указала за подизање цркава искористили су је.

Највећи задужбинар тог времена био је Милош Обреновић, који је као кнез и изузетно богат човјек оставио много иза себе. Како се из прича његових савременика може закључити Милош је био изузетно религиозан човјек. Имао је малу собицу у којој би се сваки дан молио, тада нико није смио да га омета.

Милош је посебну пажњу посветио изградњ придворне цркве поред његовог конака на Топчидеру. Према причама мјесто које је изабрао за своју задужбину је исто мјесто на коме је избјегао гнев Карађорђа након свог неуспјеха против Турака на Царевој ћуприји. Тада га је вожд поштедио, а Милош се заклео да ће се искупити тако што ће на том мјесту саградити цркву.

Цркву су подизали најбољи мајстори оног времена, а Милош је приложио чак 70 000 гроша за градњу ове цркве, подсјећа портал Опанак. Сав материјал је допреман из милошевих каменолома, а градњу цркве је надгледао Тома Вучић-Перишић. Након изградње храму Светих Апостола Петра и Павла Милош је донирао три звона, која су прва зазвонила и огласила аутономију коју је Србија добила проглашењем хатишерифа.