Приликом посјете Београду у јуну 1896. црногорски књаз Никола Петровић поздравио је српског краља Александра. Kњаз Николина здравица довољно говори о националној припадности великог црногорског кнеза. Представљамо вам дио говора књаза Николе, одговор на здравицу краља Александра Обреновића, приликом посjете Београду 17. јуна 1896. године.

Књаз Никола

Цијели говор је објављен у листу Мале новине, а овако је гласила књаз Николина здравица, балкан башта.

– Ево ме данас уз Твоје раме Kраљу и Брате драги! Ево ме у твојој Србији, у Твојој пријестоници, у Своме сјајном Двору, као што се каже: из дома дођох, подносећи Ти братски поздрав јужнога српства Црне Горе – Зете Балшића, Црнојевића и Дома Мога, стране у којој се непрекидност српске самосталности вјерно и срећно очува са много жртава и прегнућа.

И дођох Ти на Видовдан! А што баш овај дан изабрах, дан прије кобни за наше српско племе? Изабрах га за то, да га мили наш Народ не проведе у сјети, као млоге до данас. Од Лазара на овај дан он се сјећа свијех мука својих, страдања и робовања свога, и уздиса је за дугијем низом неуспјешних покушаја, да опет свој и велик буде. Ни бројно надмоћје, ни урођена храброст разоритеља наше Царевине не бијше тако фатални за њен опстанак, колико наша неслога. Величанство! Промисао Божија Нас је двојицу означила, да смо Владари и управљачи српскога Народа. Проникнути том светом задаћом и најврућом жељом, да то по Божјој вољи вршимо, дужни смо ми све учињети за племенити и драги наш Народ српски, који, да се исправи, за слогом вапије. Јер само на дому сложни народ јак је и од других уважен. И данас на уставке видовске, драги Мој Брате, а пред лицем милога нам Српства, поднашам Ти израз, чист као најпрви зрак сунца, којим је јутрос врх мога Ловћена обасјао, израз оне благословене слоге и љубави, које народ жели да међу нама постоји. Загрљене и слогом спојене, нас ће добри српски Народ непредвајан, а из три вјере благосиљати, благосиљаће нас сјенке умрлих мученика српских, благосиљаће нас робље српско. Он ће наш примјер шљедовати те сложан, сан ће вјеровати једну вјеру, вјеру спасавајућу, вјеру народности”.