КАМЕН темељац Дома Народне скупштине у Београду свечано је положио краљ Петар Први Карађорђевић пре 115 година, 27. августа 1907, с тадашњим престолонасљедником принцом Ђорђем, у присуству чланова Владе, народних посланика и дипломатског кора, на простору велике пољане у залијеђу дворског комплекса гдје су Београђани у 19. вијеку приређивали народне светковине и трговали.

Тадашња јавност је с пажњом пратила почетак изградње палате испројектоване 1892. у доба Обреновића, у залеђу врта дворског комплекса, с којим је требало да чини јединствену архитектонско-функционалну цјелину.

Зидање Дома Народне скупштине потрајало је 29 година.

– Историја градње, с бројним прекидима и измјенама пројекта и уз учешће најзначајнијих домаћих архитеката прве половине двадесетог вијека, симболично одражава и бурну историју српске, потом југословенске државе и њеног парламентарног живота – забиљежила је Биљана Мишић из Завода за заштиту споменика културе града Београда.

Идеја о изградњи Дома Народне скупштине рођена је послије 1878, када је на Берлинском конгресу Србији признат статус потпуно независне и самосталне краљевине.

– У оквиру напора за стварање и организовање институција независне државе, у Београду су почетком посљедње деценије 19. вијека започеле припреме за изградњу монументалног здања Народне скупштине Краљевине Србије. За мјесто новог парламента изабрана је ондашња „марвена пијаца на Батал-џамији“, простран и релативно раван плато на рубу изграђеног дијела вароши – забиљежио је археолог др Марко Поповић.

Избор локације је изазвао полемике, јер су тадашњи Београђани памтили да се на њој налазило старо турско гробље крај џамије напуштене још почетком 18. вијека, у аустро-турским ратовима.

Тада је на истом простору настало и „швапско гробље“, а било је и остатака још старијих чудних гробова и зграда, вјероватно римских, о којима се ништа није знало. Објашњење планера гласило је да се простор за будући парламент налази у близини мјеста гдје је 1830. године одржана Велика народна скупштина, на којој је прочитан хатишериф турског султана којим је Србија добила статус аутономне кнежевине. Израда пројекта повјерена је знаменитом српском архитекти Константину Јовановићу, етаблираном пројектанту значајних зграда у Бечу и Народне банке у Београду.

Монументално здање које је испројектовао Јовановић било је прескупо, што је изазвало политичке сукобе, па је почетак градње непрестано одлаган. Народна скупштина је наставила да засједа у скромној грађевини која се налазила на мјесту данашњег биоскопа „Одеон“, на углу улица Краљице Наталије и Кнеза Милоша.

Идеја о новој згради парламента је актуелизована послије доношења устава 1901, када је Краљевина Србија добила и Сенат, односно дводомни парламент, коме није одговарао ентеријер који је пројектовао Јовановић. На новом конкурсу за архитектонско рјешење парламента 1902. прву награду је однио пројекат Јована Илкића, по спољном изгледу веома сличан претходном. Аутор је оптуживан за плагијат, а нарочито је на удару критика био „плац на Батал-џамији“, гдје је 1830. народ славио хатишериф, а на истом мјесту се три дана славило када је 1867. Али Риза-паша предао кључеве града кнезу Михаилу, и с последњом турском посадом напустио Београдску тврђаву.

Иста пољана била је у 19. вијеку простор највећег градског славља.

„Стари Београд имао је свој нарочити празник, једну своју домаћу светковину, независну од свију промјена и режима, кроз дуги низ година. То је Марков – дан који је прослављала цијела варош на свој начин, а којом се нарочито поносила београдска Палилула“, забиљежио је српски правник, дипломата и књижевник Коста Н. Христић у „Записима старог Београђанина“. „Некадашња прослава захватала је не само црквену порту, него и цијели данашњи Трг Војводе Мишића, од порте до Баталџамије и од Александрове до Косовске улице“.

Христић, потомак једне до најугледнијих београдских породица, оставио је 1922. и врло прецизан опис градилишта парламента на тргу који је тада носио име великог српског војсковође, које је избрисано с карти послије Другог свјетског рата, наводе Новости.

„Данашњи Трг Војводе Мишића, где се од 1907. зида нови Парламенат, у којега доња платна, изложена већ 15 година киши и времену, опомињу на старе зидине, звао се некада Марвена пијаца или просто Батал-џамија. Ту је дотјеривана на продају крупна и ситна стока, дрва, сјено и друге потребе“, записао је Христић.

Он се сјећао времена када су на данашњем Тргу Николе Пашића месари клали и транжирали стоку купљену на оближњој пијаци, одакле се хранио Београд. Он је био и савременик насеља продаваца барута у фишецима, по којима је име добила периферијска четврт Фишеклија, која се простирала од данашњег Пионирског парка, некадашње Дворске баште, све до хотела „Метропол“. Памтио је и село досељеника из Старе Србије, Палилулу, у залеђу данашњег Дома Народне скупштине, које се из имања с великим воћњацима транформисало у градску четврт.

ПОСВЕЋЕНО ТЛО

ПО правилу да је једном посвећено тло увијек посвећено тло многи су се питали да ли је Батал-џамија била подигнута на темељима цркве.

– Нема никавих забиљежених налаза који би на то упућивали – каже археолог Стефан Поп Лазић.

– Сигурно је пак да се исламско гробље налазило изнад римског, позноантичког, када у Сингидунуму јесу забељежени хришћани, али не знамо да ли су били сахрањивани овде. Радници су приликом копања темеља Скупштине наишли на два саркофага и то је све што имамо од информација, јер археолози тада нису пратили радове.

СЛАВЉЕ

СТАРИ Београђанин Христић овако се сјећао славља на простору данашњег парламента:

– На пољани ври и кључа. На ледини таласа се широко коло. Сељаци у чистој преобуци уситнили поводећи се лијево и десно, сељанчице зајапурене, повијају се уз њих, раширених руку, задјенутих за њихове тканице… Рингишпил с дрвеним коњима и чамцима окреће се вртоглаво, а отуде се разлијеже кикот женскадије која рукама притискује сукње што их вјетар задиже чак више колена.