04/11/2022
Извор: Новости
Међутим, исто тако у историографији су одувијек тајни планови и закулисне радње политичких моћника били најтежи за истраживања и утврђивања узрочно-посљедичних веза појединих догађаја који ће битно утицати на колективну судбину народа. То ће, уједно, уз готово полувијековне идеолошке и себичне разлоге ратног побједника, који је писао своју историју, бити разлог што ће поједине епизоде из наше прошлости остати затамњене.
Један од таквих примјера су свакако детаљи око организације и циљева државног удара у Београду 27. марта 1941. Данас је сасвим сигурно да су своје прсте у овом преврату имали како Британци, тако и Совјетски Савез, па чак и Сједињене Америчке Државе. За ову тврдњу постоје непобитни докази. У јануару амерички предсједник шаље у Београд личног изасланика генерала Вилијама Донована, обавјештајца и оца будуће Централне обавештајне агенције (ЦИА). Сасвим је извесно да се Донован сусретао са свим кључним официрима који су извели пуч. Амерички истраживачи истичу да се срео и са Јосипом Брозом, који је тада посједовао канадски пасош на име Спиридон Макс.
Ни Москва није равнодушна према ономе што се догађа у југословенској престоници. Активирано је Одјељење за међународне везе Коминтерне, које се бавило обавјештајним радом, са задатком да се појача пратња југословенских политичара и официра, објавиле су Новости.
О АНГАЖМАНУ Британаца најбоље свједочи извештај агента СОЕ (Управа за специјалне операције) Хјуа Далтона упућен Винстону Черчилу: „Откако сам преузео СОЕ у Југославији, потрошили смо најмање 100.000 фунти стерлинга. Новац је углавном отишао на финансирање политичких странака, дневних новина и осталих видова подмићивања.“ У њиховом посланству се 27. марта славила побједа, уз пуно шампањца и повике „успјели смо“. Поједини енглески истраживачи износе доказе да је крајем марта у Београду боравио британски министар спољних послова Антони Идн и да је учествовао у пучу.
Професор Милорад Екмечић цитира руског историчара Анатолија С. Аникејева који тврди „да је заједничко припремање пуча у Београду 27. марта 1941. био први историјски корак у каснијем савезу западних сила и СССР. Требало би, на основу тога, закључити да је у томе корен и главни историјски смисао 27. марта 1941. Била је свјесно учињена жртва за подстицај савезницима до побједе над нацизмом 1945. године“.
Овдје остаје отворено питање да ли је циљ мартовског преврата био да се онемогући савез Југославије са силама Осовине, или је намјера западних савезника била да одложе планирани Њемачки похода на Совјетски Савез до почетка зиме.
ПРИЈЕ ИЗВЈЕСНОГ времена публикован је један документ који, такође, отвара многа питања и недоумице. Ријеч је о депеши коју је професор Слободан Јовановић, предсједник југословенске избјегличке владе, 30. новембра 1942. године из Лондона послао Дражи Михаиловићу. Овај значајан историјски „папир“ је пронађен у Титовом личном архиву и из њега се види да је Јосиф Висарионович Стаљин у јесен 1942. био спреман да више помаже четнике Драже Михаиловића, него партизански покрет. Стаљин је југословенској влади у Лондону, преко њеног амбасадора у СССР Станоја Симића, отворено нудио да у штаб Драже Михаиловића упути групу својих виших официра, да за потребе четника у СССР формира цијелу ескадрилу коју би ставио на располагање његовом покрету и да организује заједничке радио-емисије Михаиловићевих четника и своје Црвене армије.
Растројена грађанским ратом у Југославији и све дубљим деобама својих чланова, влада професора Јовановића је овај историјски изазов глатко одбила. Чак и сам разговор о помоћи СССР условила је стављањем Титових партизана под команду Драже Михаиловића, обуставом напада партизана на четнике и заустављањем кампање преко совјетских радио-станица и штампе против Михаиловићеве војске.
Југословенска влада је тврдоглаво инсистирала да Стаљин унапријед прихвати сва три ова услова, па је споразум, тако, пао у воду. За фамозну Стаљинову понуду југословенској избјегличкој влади у Лондону Тито ће сазнати тек педесетих година, у вријеме неспоразума са великим московским „вођом и учитељем“. До Јовановићеве депеше прво су дошли припадници контраобавјештајне службе југословенске армије, а Моша Пијаде ће је прослиједити њему.
ПО СВЕМУ судећи, на историјско „не“ којим је југословенска влада крајем 1942. одговорила на Стаљинову понуду за сарадњу са четницима Драже Михаиловића, знатно је утицао не само професор Слободан Јовановић, већ и многи његови министри. Колики је удио Черчила и његових министара у оваквој одлуци, нажалост, до сада није утврђено.
Иначе, о многим својим министрима професор Јовановић није имао неко нарочито повољно мишљење. Пола у шали пола у збиљи, др Бранка Чубриловића је називао „путујућом паником“, Јураја Шутеја „пјенушавим коктелом“, Милана Грола „интелигентним недоношчетом“, Саву Косановића човјеком који је „побјегао из дома за незбринуту дјецу“, а Јурија Крњевића „самосталном пјевачицом“.
Ево и интегралног текста писма које је Моша Пијаде упутио Титу:
„Драги Стари,
Неки официри који раде код Јефте Шашића прегледајући документа из каирске архиве југословенске избјегличке владе пронашли су и слиједећу депешу коју је Слободан Јовановић послао Дражи Михаиловићу 30. новембра 1942. Ја сам је добио тек јутрос па сам ту ствар накнадно убацио у чланак. Али, пошто је свар исувише интересантна, морам о томе да те извјестим. Ево како гласи депеша:
Стр. 2. Бр. 40 од 11. јануара 1943. год.
В. К. Бр. 152 од 30. новембра 1942: Руси предложили слање својих виших официра у наш штаб, организацију непосредне везе са вама, образовање ваше ескадриле у Русији, за дотур помоћи вам, заједничке радио емисије. Приједлог одбили. Тражимо претходно: прво, да се одмах обустави кампања преко радија и штампе против југословенске војске под вашом командом. Друго, да се позову партизани да не нападају одреде наше војске. Треће, да се ставе партизани под вашу команду. Тек послије овога може бити разговора о даљој сарадњи. О даљем току обавијестићемо вас. Јовановић. (Сравнили: О. Х. – М. Ш.)
У ВЕЗИ с тим потражио сам одмах има ли о томе што у ономе изводу кореспонденције југословенске амбасаде у Москви са избјегличком владом, који ми је дао Станоје још 1944. у Москви и нашао сам двије депеше Нинчићеве и о томе исто говоре, али их ја раније нисам добро разумио јер се не помиње руски приједлог. Прва депеша је за војног изасланика, од 19. децембра:
Предсједник владе својим стр. пов. бр. 958 извјештава.
Веза ваша стр. пов. бр. 40.
ПОТРЕБНО је обуставити кампању против Михаиловића прије сваког споразума, па тек онда се може говорити о сарадњи. Било би довољно за сада позвати партизане да се не туку против Михаиловића. Било би од неоцјењиве важности наредити партизанима да се у нашој земљи ставе под Врховну команду, која једино може да повеже све напоре.
По реду имале би се постићи три етапе:
Обуставити преко штампе и радија нападе на Михаиловића.
Позвати партизане да се не боре против њега.
Позвати партизане да се ставе под Врховну команду.
Тек послије овога могло би се говорити о слању руских официра у штаб Врховне команде. За одбрану наше ствари Војни изасланик употребљаваће аргументацију посланика Симића. (Стр. пов. бр. 567 Нинчић)
ДРУГА депеша је од 1. децембра за Симића:
Предсједник владе доставља вам слиједећи телеграм:
Лично за војног изасланика.
Ни о каквој сарадњи не може бити говора док се кампања противу генерала Михаиловића не обустави, јер је она у највећем јеку. Као претходни корак за даљи рад ситуација на терену захтјева обустављање ове кампање. На остварењу циљева из мога телеграма стр. пов. бр. 958 треба да се упуте сви напори посланика и војног изасланика. (Стр. пов. бр. 579 Нинчић)
ЈА САМ ове депеше више пута читао и подвлачио, али сам мислио да се ради о југословенској иницијативи, а не о разговору на основу руских предлога. Али су сад и те депеше јасне. Твој Моша.“
НОВА ВИЂЕЊА
САВРЕМЕНИ историчари су на највећем искушењу да у свјетлу нових докумената поново процијене дешавања од прије 80 година. Исправно превредновање историје овог периода биће заправо залог и за објективније оцјене готово свих главних токова националне историје од Другог свјетског рата па до, може се слободно рећи, данас.
09/03/2026
