Низ трагичних догађаја збио се у Ливну у љето 1941. године, када су усташе из тог мјеста побиле мушко становништво, а стотине српске дјеце и жена побацале у јаме. Само у јаму Равни Долац, 30. јула 1941. године бачено је 218 жена и дјеце. Послије 42 дана из рупе, дубоке 46 метара, њих 14 извађено је живо. Како су преживјели пад са толике висине и како су толико дана издржали без хране и воде, наука до данас није објаснила.

Данас су живе само три жене, остале су као свједоци – да приповиједају и преносе истину о голготи која их је задесила.

– Скупили су нас, породицу по породицу и потјерали ка јами. Док смо ишле уз планину, причале смо међу собом да ће нас сигурно бацати живе. Тако је и било. Читали су по азбучном реду и гурали нас у рупу – сјећа се једна од преживјелих, Мара Јурић.

Тада је имала само седам година, тек је пошла у први разред. У јаму су их бацале прве комшије. За њима и камење, бомбе. Преживјели су само они који су успјели да се склоне иза заклона на дну саме јаме, чија је дубина 46 метара.

Од 218 бачених у јаму, половина су била дјеца до 10 година, али било је и беба и оне су прве умрле. Сам пад је преживјело много, али су временом умирали једно за другим.

Нико не зна како су жене успјеле преживјети пад са те висине.

Данима су живјеле међу лешевима, у полумраку и у страху. И тако шест недјеља, од Светог Илије до Мале Госпојине.

– Сјећам се да сам данима била испод двије мртве жене и да сам све вријеме дозивала мајку. Када ме је напокон чула, извукла ме је, а ја сам сва била у ранама. Боље би било да смо и ми остале мртве одмах, али ето нисмо. Овако сам око себе гледала мртве, жене су кукале, молиле Бога да их спасе – прича Милица Маљковић, која је тад имала 10 година.

Ни хљеба, ни воде. Него смо росу купиле по зиду и то лизале. Само једну ноћ је пала киша и налила нам у јаму, па смо јадне умакале у крпе и квасиле уста. У нашим тијелима била је само душа, остало све кости, не знам сама како смо преживјели – додаје.

Једна жена је побацила дијете у јами. Друга је била трудна кад је бачена, преживјела је 42 дана, изашла из рупе и родила живо дијете, а трећа је мјесец дана послије изласка из јаме родила близанце, али су они умрли.

Надали су се де ће их Далматинци извадити из јаме јер су близу, али умјесто њих, стигле су усташе.

Из гротла бездана Равни Долац преживјеле жене 42 дана су дозивале помоћ. Њихов вапај први су чули чобани који су у близини напасали овце. Међу тим чобанима нашао се и један у ком се пробудио човјек.

Он је отрчао кући и рекао оцу да у јами има живих Срба. Човјек одлази усташком командиру и каже му шта му је син испричао, на шта се командир ухватио за главу и наредио да се жене одмах сутрадан извуку.

И међу њима је, очигледно, било људи.

Послије шест недјеља проведених у јами Равни Долац, почело је вађење преживјелих.

Преживјели Срби из Ливна послије рата нису жељели да се свете онима који су их бацали у раке. Опет су морали да живе кућу уз кућу са комшијама које су им то урадиле. И опростили су им.

Посмртни остаци страдалих извађени су тек послије пола вијека, у јуну 1991. године.

– Кад сам сишао доле, био је то језив призор, нешто неизбрисиво. Ми смо копали, све смо рукама радили да бисмо дошли до свих дијелова тијела, да бисмо извадили све кости из јаме – каже Владимир Маљковић, који је јуна 1991. године учествовао у вађењу посмртних остатака, јавио је РТС.

Додаје да је мјесецима послије тога био ван себе, није могао да вјерује да се тако нешто заиста десило.

Јаме су обиљежиле историју усташа из Ливна. У њиховим покољима у љето 1941. године страдало је око 1.600 Срба, од чега 673 дјеце. Само из Челебића убијено је или бачено у јаму 370 српске дјеце.