У историју се, како би то рекао Матија Бећковић, и даље улази утабаним стазама давнашњих програма и парола. Нема оригиналних идеја ни жртава.

Увид у хронике минулих времена нам каже да се Србија пред сличном дилемом „ком се царству приволети“ налазила готово од оснивања модерне европске државе. Питање избора између Истока и Запада почело је од Првог српског устанка.

Већ 1804. године српска делегација на челу са протом Матејом Ненадовићем је била код императора Александра Првог који је обећао дипломатску и финансијску помоћ, иако је Карађорђе тражио прије свега војну подршку, чак и долазак руских трупа у Београдски пашалук. Руски цар је 28. новембра 1804. наредио да се издвоји 5.000 дуката за устанике у Србији и послао писмо руском посланику у Цариграду са упутством о томе како да утиче на Порту.

Карађорђе је под њиховим притиском морао да закључи конвенцију у 13 тачака, јуна 1806, коју је потписао пуковник маркиз Пауличи. Овом конвенцијом Карађорђу је одузето врховно старешинство, а Србија је постала руска покрајина, са губернатором и командантима који су постављани у име руског цара. И у вријеме владавине кнеза Милоша Обреновића, Русија се мјешала у унутрашње ствари Србије. То се дешавало и прије и послије убиства кнеза Михаила Обреновића и све то је доводило до велике затегнутости између Петрограда и Београда.

ПОСТОЈЕ многобројна докумената која показују да се Србија у исто вријеме обратила Француској, боље рећи Наполеону, да јој у борби против Турака пружи помоћ и заштиту. Послије битке код Асперна, 1810. године, Наполеон је наводно Карађорђа назвао највећим војсковођом оног времена. По том извору својим маршалима је рекао: „Лако је мени бити велики уз нашу искусну војску и огромна средства.

Али, далеко на југу, на Балкану, живи један војсковођа, који је произишао из простог сељачког народа и који је прикупивши око себе своје чобане, успио да иако без оружја и снабдјевен само вишњевим топовима, уздрма темеље свемоћног Османлијског царства и да тако свој поробљени народ ослободи туђег јарма. То је Црни Ђорђе и њему припада данас слава највећег војсковође“.

Тај исти Наполеон оглушио се о молбу Срба да им у борби против Турака пружи помоћ и заштиту. Он је чак 28. јула 1810. понудио Србију – Аустрији „у својину“. „Србија мора једног дана припасти вама“, рекао је он лукавом аустријском канцелару Метерниху. „Ако хоћете да заузмете Београд, ја се томе противити нећу“.

ИНТЕРЕС ПРИЈЕ СВЕГА

ГОТОВО код свих малих народа уочљива је склоност ка претераној захвалности великим силама које су им у одређеном часу пружиле помоћ. Често смо потпуно губили из вида, да ниједна велика сила није никад ништа учинила из саосјећања или из моралне обавезе, већ само и искључиво у склопу својих интереса. Ако би Србија имала разлога да буде захвална некој великој сили, без обзира на многе неспоразуме, то је Русија. Велико је питање шта би се десило да руски цар Николај Други није лично и бескомпромисно стао уз Србију 1914. Својим заузимањем и 1915. после албанске голготе, Русија је поправила све оно што до тад чинила из ових или оних разлога, наводе Новости.

ПРЕД великим проблемом нашао се и кнез Павле Карађорђевић у вријеме када је Хитлерова ратна машинерија захуктала Европом. Београд тих година постаје право дипломатско бојиште. Како пронаћи рјешење да се остане неутралан, избјегне рат, а не приступи Тројном пакту. Енглези су нудили само савјете и борбени дух. Кнез-намјесник је покушавао да искористи свој утицај на двору у Лондону не би ли од Велике Британије добио кредите за набавку оружја. Тај његов напор није наишао на разумевање, и то не само код Енглеза, већ и код других савезника. И Вашингтон и предсједник Рузвелт су остали неми на вапаје из Београда. Британци ће чак на упорно инсистирање кнеза Павла, на свој циничан начин, показати добру вољу и повећати увоз ћурака, вјеровали или не, за само 60 комада.

У то вријеме Нијемци од Југославије купују жито и суве шљиве по дупло већој цијени него што је била на свјетском тржишту. Постају главни купци руда из босанских рудника. Поред економског расте и политички Хитлеров притисак. Берлин поручује: строга неутралност није одржива. Маневарски простор за дослиједно држање принципа неутралности бивао је све мањи. Уласком војске Рајха у Румунију, касније и у Бугарску, свима постаје јасно да ће се Нијемци и Италијани ускоро спојити у Грчкој. Обруч фашизма стеже се све више. И, коначно из Берлина стиже захтјев: Или са Њемачком или против ње. Остало је историја.