Солунски фронт је, упркос напорима обе зараћене стране, остао прилично стабилан током свих година рата. Протезао се од албанске обале до ријеке Струме и на том потезу су се савезничке снаге бориле са Централним силама у Великом рату који је трајао годинама.

Патриоте Српске_Солун

Зато је, све до 15. септембра 1918. године и велике офанзиве која је довела до капитулације Бугарске и ослобођења Србије, ово било мјесто гдје су војници и једне и друге стране ушанчени чекали потезе оних других.

Прича која слиједи догодила се управо за вријеме једног од тих “затишја”.

“Кобно” извиђање

Све је почело када је један обичан српски војник – извиђач, кренуо да осмотри положаје на којима се налазио непријатељ на Солунском фронту. Крећући се опрезно, кроз шибље и маховину наишао је на извор воде. Ипак, прије него што је пришао и стигао да се напије, схватио је да није сам!

На извору је лежао повријеђени бугарски војник који је квасио себи чело и груди.

Пред српским војником поставио се избор – ако пусти Бугарина, овај би могао да извиди српске положаје и јави непријатељима. Са друге стране, како да убије рањеног човека који му је још окренут и леђима?

И тако је војнику остала запрво само једна, трећа опција – заробиће Бугарина и одвешће га у команду, па нека други одлуче шта са њим да раде.

Лако је разоружао рањеног непријатеља. Када га је овај видио, пао је на колена.

– Убиј ме, братко, к’о Бога те молим… Не могу даље. Болестан сам… Изгорјећу од неке ватре. Прежали један метак – једва је промуцао, каже прича.

Бугарски војник је био толико слаб да није могао ни да хода, па га је на крају Србин морао поставити на свог коња и тако повести, објавио је Историјски забавник.

Душа српског народа

Овај необичан двојац по повратку у логор набасао је на војводу Степу Степановића. Војник је испричао шта је учинио и како је до заробљавања дошло.

Прича каже да је Степа Степановић био и задовољан и задивљен војниковим потезом, а да је чин наишао и на одобравање свих који су се налазили у пратњи војводе.

– Ето, господо, то је душа српског народа. Одиста, народ који има овакву војску никад не може да пропадне – рекао је тада војвода Степановић.

Нажалост, име војника који је био толико хуман да је спасио живот непријатељу као и његова судбина, данас нису познати. Остала је само прича која на моменте звучи као бајка, али се ипак заиста догорила! Прво су је забиљежили тадашњи страни новинари који су налазили у пратњи Степе Степановића, а послије рата се нашла и на страницама књиге “Солунци говоре”.